Izvinjenje i molba za razumevanje

Sa zadovoljstvom moram da konstatujem da je pojava drugog romana izazvala ponovo određeno interesovanje i za moj prvi roman.

Neću da dužim, već samo da konstatujem nekoliko stvari, pa da od vas u skladu sa tim zatražim još malo strpljenja.

Iz raznoraznih razloga u koje sada ne bih da ulazim, moram da sačekam da nova tura drugog romana bude preuzeta od štamparije, pa da onda stupim u kontatkt sa izdavačem “Bezimene“ i da zatražim da mi doštampa izvestan broj primeraka. Opet, iz nekih drugih raznoraznih razloga, nikako da tu drugu turu drugog romana preuzmem, ali računam da će se i to dogoditi ovih dana.

No, da ne davim, jasno mi je da sada ističe rok koji sam sebi zadao da vam isporučim “Bezimenu“, ali prosto, ja je još nisam ni naručio. Žao mi je još i više nego vama, verujte mi, ali čim preuzmem “Zrenje“, naručujem “Bezimenu“ i ona bi, od tog trenutka, trebalo dosta brzo da dospe do mene.

No, šta da se radi, tako je to kada se štampa “na kašičicu“, pa još iz unutrašnjosti.

Hvala vam na do sada iskazanom razumevanju, izvinite što nisam ispoštovao rok, i nadam se da ćete pokazati još malo strpljenja.

Hvala, ćale…

Poklonio sam, najzad, jedan primerak ,,Bezimene“ mojim roditeljima. Čuli su za knjigu. Hteli su čak i da je kupe, hah… Mislim… Da li biste prodali svoju knjigu svojim roditeljima…? 🙂

Plašio sam se da je neće razumeti… Ipak ja tu pominjem svašta nešto, seks, psovke, koješta…

Moji roditelji imaju dosta godina. I malo škole…

Pošteni su i dobri ljudi.

Ali, nisam verovao da će im se svideti moj roman. Bio sam tako uveren da će mi reći: ,,Mnogo psuješ, sine“… Ili (što bi mi bilo baš baš teško…): O čemu se tu radi…?

Danas, pošto mi je rekao da je ,,Bezimenu“ pročitao za ,,samo dva dana“, jer ,,nije mogao da je ostavi“ koliko ga je zanimalo šta će biti do kraja,  moj stari otac pitao me je nešto sasvim drugo…

,,Da li ti je neko pomogao da ovo napišeš…?“

,,Ne.“, rekoh, očekujući neku tešku kritiku.

“Jesi li ovo baš ti sam napisao, niko ti nije pomogao…?“, pitao je.

“Ne, sam sam napisao, ćale…“

,,Nisi imao neku brošuru, nešto, bilo šta, pa si ti malo dopunio…?“

“Nisam, ćale, sam sam ja to…“

“Bravo, sine… Moraš da pišeš još…“

Ostao sam zagledan u mog ćaleta, koji tako retko čita… Njegov sud nema ama baš nikakvu književnu vrednost.

Ali…

To je tako iznenađujuće pozitivno, da mi vredi jako puno…

Hvala, ćale… 🙂

Ne volim duge postove, ali sada moram, pa ko pročita – pročit’o je…

Dakle, moje putovanje brodom po imenu ,, Moj prvi roman – Bezimena“ već je uveliko odmaklo. Nalazim se na pučini bez granica. I mogu vam reći da sam srećan. Iz mnogo razloga. Navešću samo najvažnije.

Sećate li se kada sam vam tužno saopštio da je od 500 primeraka, koliko bi trebalo da ima ovo izdanje mog romana, odštampano svega 20, te da je od toga meni pripalo svega deset? Bio sam, u najmanju ruku,  poprilično razočaran time što su najveći sponzori podbacili.

Priznajem, možda sve do tada i nisam u potpunosti ni razumeo, ni upoznao blogerski svet. A tada je baš taj svet stupio na scenu. Neću da navodim imena, jednostavno, ima ih tako puno, plašim se da bih nekoga slučajno izostavio. Ali, znamo se mi iz tog čudnog “komšiluka“, hvala bLogu. Skočili su sa svih strana, tražeći da pomognu, da unapred plate svoje primerke, pa da štampam malo po malo. Priznajem, nisam ih poslušao. Bar ne sasvim. Ali, dali su mi ideju – zašto bih morao da štampam sve odjednom…? A ako interesovanje postoji, a oni su me ubedili da postoji, zašto da sam ne uđem u celu priču, pomislio sam. Na krilima njihove podrške, bez koje svega ovoga SIGURNO ne bi ni bilo, i na kojoj sam im neizmerno zahvalan, odlučio sam da zakoračim. Odlučio sam da prohodam ka cilju. Nisam ih poslušao u onom delu da mi plate unapred. Ali, znao sam da mogu da računam na njih. I da znate, mnogo je lepo kada imate na koga da računate. Hvala i Bogu i bLogu, i mom najboljem blog-komšiluku.

Dakle, sam sam finansirao štampanje narednih dvadeset primeraka. Za to vreme, imao sam već preko 60 naručenih…!

Tada sam definitivno shvatio koliko je veliki i divan taj blogerski svet. Tada sam ga valjda konačno i shvatio. I mislim da sam baš tada, u tom trenutku, i postao odistinski bloger.

“Bezimena“ je nastavila da živi. I na tome sam neizmerno zahvalan  zajednici blogera.

U međuvremenu, Bezimena je stigla na nekih 80 adresa. Sa tih adresa, “Bezimenoj“ su stigle sledeće reči:

 

‘’Bezimena, roman prvenac Dejana Zlatića, blogera, inženjera s dušom, sadrži još mnogo poruka koje se čitaju izmedju redova ispunjenih prelepim rečenicama. Ja sam za ovu priliku izdvojila ovu o pogubnim posledicama roditeljske bezdušnosti i strogoće.Preporučujem toplo, da je što pre poklonite onome iz svog okruženja koga ste prepoznali u liku oca. Rado ću vam pomoći da je nabavite od Blogija, mada ih štampa na na kašičicu, valjda iz prevelikog ponosa koji ga je naterao da odbije blogerski prenumerantski predlog.’’ (Negoslava)

‘’Безимена је заиста освежење. Мој утисак, наравно крање субјективан, је тај да је књига микс емоције, духа и шмека коју су носили “Фолиранти” Моме Капора, “Кад су цветале тикве” Драгослава Михајловића и “Хајдук у Београду” Градимира Стојковића. Тако питка, тако реална, тако блиска, тако животна. Можда неко буде имао друге асоцијације, али ово су моје…’’ (Ivin svet)

‘’Pročitah knjigu za vikend, doduše zadnjih pedesetak stranica razvlačila sam nekoliko dana, žao mi da je završim a i pomalo strepeći od kraja. Dopala mi se.Stil jeste malo neobičan, ali je priča neposredna, topla.  Imala sam utisak kako smo se negde našli i ti mi pričaš priču…Kroz knjigu se sve vreme provlači zebnja, tuga, tako da nisam sigurna da li je kraj srećan ili?.

Priča nas vraća u neka vremena kada smo se i sami možda nekad osećali kao glavni junak, tako da će dirnuti mnoga srca.Toliko je životna i neposredna, pritom iako se na prvi pogled čini kako je sve izvesno, nikad ne znaš u kom smeru će da ode radnja.’’ (Bloger V.)

‘’Most koji gradimo kao i Bezimenin otac mnogo je više od samog povezivanja ljudi, obala. On premoštava obronke duše i boli, neizrečenih i samo nama znanih raskršća. Bezimena doživljava i proživljava kao Ljosina „Nevaljala djevojčica“, samo na nama mnogo bliži način.

Ovih dana odložio sam Saramaga, Andrića i Daria Džamonju. Nisam se pokajao. Dejan Zlatić je svakom svojom rečenicom potvrdio ispravnost moje odluke.

Dejane čestitam ti na sjajnom romanu. Bezimena, nije otišla bez imena, svaki istinski čitalac pronašao je za nju ime.’’ (Bloger, M.)

‘’ Miljan i Olja dobili Bezimenu Miljan hoće još bar 3 kom A Olja kaže :Dobila sam knjigu od Dejana Zlatica, divna mi je, ne prestajem da je citam.’’ (Bloger K. koji ‘’Bezimenu’’ nemilice poklanja po svetu… 🙂 )

‘’ Sjajno, druže, sjajno! U prvi mah, kada sam počela da čitam, izgubila sam se. Volim tvoje kratke forme, navučena sam na njih i nekako mi je sve bilo čudno – šta je ovo, ko je ovo pisao… A onda sam zaronila i uživala i upravo sam sklopila korice i još sam u njoj… i što duže ostanem utoliko je bolja. Bravo, majstore!!!’’ (M.P.)

‘’Дубоко? Дубље вероватно и није могло. Од неке ’98 сам на мостовима. Непрекидно. На Сави, код Остружнице, пре бомбардовања, па после, па Газела, па на Дунаву код Бешке, па у Варварину, Трстенику, Гамзиграду, па код Ћуприје, па преко Мораве…И сад сам на мосту, преко Босне, код Добоја…

Дубоко? Да у сваком од тих мостова, па и свих оних које сам прескочио, био сам унутра. У њима, у бетонским, челичним сандуцима, или се верао по горњим, доњим појасевима решетки, гледао шта им фали, где су рањени, колико су лошег здравља, колико су убијени, у неким случајевима…

Лично? О да, свака од тих грађевина (које ће ме надживети, јер, оног тренутка када се изграде, на њима се аутоматски укључи оно фамозно “pause”…) узела је бар један живот…са собом…заувек. Неке од тих живота сам ту, на тим мостовима упознао…и отпратио…’’ (Bloger, M.)

 

‘’ iako sam stigla tek do 31. stranice knjige, ne mogu da ne podelim svoju oduševljenost stilom, emocijom, plastičnim opisom i uopšteno atmosferom priče.’’ (Bloger, S.M.)

‘’prošla je,do tri jutros,u jednom dahu,bez cigarete,evo vidim već pitaju neki moji za knjigu…’’ (Lj.S.)

‘’Uzela antihistaminik i pročitala ‘Bezimenu’. Nisam ti neki kritičar, niti sam baš rečita, zato ću da te citiram: ‘Idi u peršun…’ Izaziva emocije i tera na razmišljanje. Napisan jednostavno fantastično.’’ (Lj. V.)

‘’ „koji si ti ludak jebo teeee “ je recenica iz knjige koja najbolje opisuje moj dozivljaj……
sve ove godine naseg “ online“ druzenja sam imala neki poseban filing za tebe,u smislu da si poseban. drugaciji….bla..bla… ali o ovolikoj genijalnosti nisam ni sanjala…….
CAST MI JE BITI TVOJ PRIJATELJ ,makar na fb listi, hvala ti sto postojis i sto si moj „drug“ uz dubok naklon sa kapom dole !!! I ako ostanes samo na „bezimenoj“ NECU TI OPROSTITI !!!!!’’ (K.M.J.)

I još mnooogo lepih reči. Jednostavno, sada mi je baš krivo što ih nisam na vreme, kako su pristizale, smeštao na jedno mesto, jer sam sada shvatio da je jako teško pronaći sve to što su ljudi sa tih 80 adresa rekli o ‘’Bezimenoj’’…

Mojim blogerima priključili su se: moji prijatelji, moji FB prijatelji, moje komšije, ali i ljudi koje uopšte ne poznajem…

Sada je sasvim jasno zašto se osećam kao na beskrajnoj pučini, slobodan od svega.

Uz pomoć svih vas, uz sve ove komentare, “Bezimena“ i ja jedrimo i dalje. Večeras je stiglo novih 70 primeraka. To je ukupno 150. Za neke velike pisce to je ništa. Za neke sasvim male, kao što sam ja, to je čitava bajka.

Znate da su moji tekstovi obično kratki. I ovaj je možda mogao biti takav. I da sam samo rekao “hvala“, sve bi ste razumeli…

“Bezimena“ – novi talas… :)

Prvo i prvo, moram da se izvinim svima koji još uvek čekaju da dobiju svoj primerak “Bezimene“.

Ovaj put, krivac sam isključivo ja. Bar do sada.

Uvrteo sam sebi u glavu da hoću da štampam četrdeset primeraka kako bi svi oni koji je nisu dobili u prvom krugu, dobili već u sledećem, a nisam imao dovoljno novca. Naravno, imao sam onaj novac od knjiga iz “prvog kruga“, ali on nije bio dovoljan za 40 primeraka, dakle onoliko koliko je još čekalo na štampu. Ja sam, sa druge strane imao neke svoje troškove i nikako da “skrpim“ taj ostatak novca. Sada sam to uspeo i…

Čuo sam se večeras sa izdavačem, i imamo neki načelan dogovor da, ako sutra uplatim novac, do kraja sledeće nedelje tih četrdeset primeraka bude gotovo.

Obično ne verujem dok ne vidim (ima gomila gluposti koja ume da se ispreči štampanju knjige), ali ovo bi se moglo računati prilično sigurnim.

Sutra idem da uplatim novac. 🙂

U međuvremenu, oni koji su pročitali toliko su nahvalili roman da sada ima još zainteresovanih. To je prelepa vest… 🙂 Hvala vam od srca, to mi baš puno znači… Ovih dvadeset primeraka razvilo se diljem sveta, od mog Majdanpeka, preko Arandjelovca, Beograda, Sombora, Niša, Kruševca, pa sve do Kanade, Kube i Kazahstana… I svuda je lepo primljena…

Hvala, drugari… 🙂

Dakle, štampaće se još… Potrudiću se da do sledeće uplate novca za štampanje ne prođe toliko vremena, te da ti ljudi neće čekati tako puno…

Hvala svima na strpljenju i izvinite na čekanju…  🙂

🙂

“Bezimena“ i dalje na čekanju

Prolazi vreme i nikako da krene ostvarenje one moje ideje o štampanju “Bezimene“… Mislim da je krajnje vreme da sve vas koji ste se prijavili za ovu priču obavestim kako stoji stvar… Pedesetak ljudi se prijavilo za kupovinu knjige. Nisam u prilici da odjednom odštampam takav tiraž, pa sam zato  odlučio da štampam po dvadeset. Moja je ideja da platim štampanje dvadeset komada, pa da to prodam i od toga platim narednih 20 i tako redom…

Pre više od mesec dana uplatio sam prvih dvadeset komada… Ali, ni do danas to nije odštampano… Izdavač kaže da je štamparija upala u krizu i da treba biti strpljiv.

Strpljiv sam… 🙂 Šta reći…

Drago mi je sada što nisam pristao na to da primim uplate unapred, jer zamislite da sam primio 50 uplata i da smo u ovoj situaciji…? Prvo, osećao bih se jako loše, drugo, ne znam kako bih svima vratio novac, treće, ne znam kako bih objasnio da knjiga još nije odštampana…

I ovako nisam zadovoljan, ali bar sam “zarobio“ svoj, a ne vaš novac…

Dve osobe su mi uplatile novac, i zbog njih mi je posebno žao što knjiga još nije odštampana. Tangolina i jedna moja koleginica iz Subotice… Potrudiću se da nekako njih dve dobiju po primerak…

Osećam se dužnim prema svima vama koji ste poručili knjigu da vam kažem kako stoji stvar. I eto… Tako stoji…

Krećem u doštampavanje romana :)

Poštovani prijatelji…

Jako mi znači podrška koju ste mi pružili u vezi doštampavanja mog romana “Bezimena“.

Mnogi od vas ponudili su konkretnu pomoć, finansijske prirode, koju ja ipak nisam spreman da prihvatim.

Uz to, mnogi, kako na blogu, tako i na FB, ali i u realnom svetu oko mene, poželeli su da roman imaju, odnosno kupe…

I tako, mic po mic, shvatio sam da rešenje postoji.

Evo kako sam to zamislio… Ja ću finansirati štampanje još 20 primeraka, ali na žalost, neću biti u prilici da ih poklanjam (što bi bio slučaj da je bilo ozbiljnih sponzora), nego ću morati da ih prodajem.

Cena primerka biće 450 dinara, što je, pošteno ću vam reći, više nego što košta štampanje jednog primerka… Ipak, moj plan NIJE da zaradim na toj razlici, već da pokrijem troškove transporta (poštarine) kao i da, za početak, povratim svoj uloženi novac, a ujedno proširim tu “spiralu“ i povećam broj primeraka koji se štampaju.

Naravno, u poslednjem krugu, kada se broj kupaca sasvim smanji, jasno je da će mi ostati izvestan broj primeraka. To je ono što ću tu i tamo nekome pokloniti, što će, nadam se, za koju godinu moj sin poklanjati nekim devojkama i što će, na kraju, ostati u mojoj kućnoj biblioteci, i tako… Nadam se da je ovo fer ponuda i odnos između vas i mene.

Pozivam sve koji žele da kupe knjigu da mi se jave putem mejla dejan.zlatic@gmail.com . Prvih dvadeset će kupiti primerke iz prvog kruga, ostali čekaju sledeći krug i tako redom. Ipak, mislim da ta čekanja neće biti duga, zato što se štampanje zaista brzo odrađuje u današnje vreme…  Putem mejla dogovorićemo i način plaćanja…

Svima veliko hvala, nisam se nadao ovakvoj podršci. Pokazali ste svi da ste sjajni ljudi… Hvala vam puno.