Pesma

Pogled smeštam ispod kapaka. Tamo, kao u bioskopskom mraku, projektujem slike i prkosim noći koja je prekrila grad. Igram se rečima pesme koju nikada nisam napisao, niti ću je ikada napisati. Ipak, znam je odnekud, poznate su mi fraze, metafore i strofe u neredu. U njoj me odavno već nema i ona bi bila jedini trag mog postojanja, kad bi je bilo.

Ali, nema je…

Nema ni ovih slika koje rolam po unutrašnjoj strani kapaka. Ma kako stvarne bile, samo su opsena. I ma koliko želim da se pretoče u stvarnost, one žive samo u mojoj glavi i pomalo u pesmi koju odnekud znam iako ne umem ili neću da je stvorim.

Ta pesma je u mojoj glavi, zajedno sa slikama vlaži moje kapke. Njene rime čekaju, napete, tiskaju se negde na izlaznim peronima moje mašte, verujem – same bi se složile u celinu, samo da namignem odobravajući…

Ali, neću… Ili ne umem…

Svejedno…

Mene tu nema, već odavno. I beleg mog postojanja ostaće na unutrašnjoj strani kapaka.

Tu i tamo, on oslika trag slane kapi po nečijem obrazu.

Ali… To nisam ja… To su samo obrisi neispevane pesme.

Advertisements

Stranac

’’On je prokleti stranac u mojoj zemlji. Ne znam zašto se družiš sa njim.’’, kaže on o mom drugu i nastavlja da niže reči koje šamaraju. Nešto o krvi koja se razlikuje, o prokletstvu koje nose ti eritrociti smućkani direktno u kazanu palih andjela. Pasus ili dva o poreklu, kosookim stepskim varvarima, precima koji su palili i pljačkali, otimali nevine duše i njima hranili orlušine po svojim vrletima.

’’Naivan si, ružno mi je da ti kažem da si glup.’’, analizira me. Dotiče teoriju oštećenih gena, poremećaja u DNK. Govori o nekim predatorima u figurativnom lancu ishrane, granicama, ratovima, kulturama.

Zatrpava me rečima i one me prekrivaju toliko da ga više ne čujem, iako užasno viče. U toj tišini satkanoj od buke, vraćam se u detinjstvo. Gradimo, moj drug i ja, kule od peska, brodove od papira i prijateljstvo od života koje smo uvezali u jedan čvor.

Ne znam o čemu priča ovaj, ko je stranac, u čijoj zemlji?

Uh, čuj, brišem te već sada. Jer ti si stranac u mojoj priči.

Jureći horizont

Pratim sivu brazdu koja se penje ka horizontu. Bas i bubanj dobuju ritam nekog teškog preispitivanja koje se spustilo na pedalu gasa.  Želeo bih da se sretnem sa obzorjem i dotaknem to nebo u daljini. Ali ono izmiče. Hteo bih da umem da ćutim. Ali ne umem. Rukujem rečima kao maljem, rogobatno i nezgrapno, sirovo. Udaram i onda piljim u ništavilo koje ostavljam za sobom. Ono me ispunjava teskobom. Pitanjima bez odgovora. Prazninom.

Zaboravio sam reči koje umeju da ćute. Zato se sada tišina koja ume da govori svalila na gas i pokušava da dostigne nebo. Horizont izmiče i jasno je da neću dotaći tu liniju, ali, svejedno, sve ono što me je danas spopalo slilo se na desno stopalo.

I tako…

Prelazim stotine kilometara jureći milimetar oblaka u mojim zenicama. Ne primećujem da se oni već odavno cede u meni.

Nemir

A, tu si…? Baš sam se pitao, heh… Sklupčan kao mahovina na severnoj strani. Lepo, nema šta…

Dakle…? Šta bi danas trebalo da me muči? Savest…? Neizvesnost? Budućnost? Možda prošlost? Ili ćeš smešati od svega po malo… Ako ’’malo’’ uopšte postoji u tvom rečniku…

Mogu li bar ponekad da ti dosadim, pa da odmoriš od mene? Da me pogledaš kao umorni šalterski službenik na kraju smene i kažeš ’’ostavimo to za sutra’’?

Ali, ne… Čak i kad mi je sve potaman i kada mi baš ništa ne fali ti vrždiš okolo. A možda malo više unutra…

Dobro, dobro, samo ne duži, hajde, idemo… Samo reci šta danas? Budućnost, prošlost? Sadašnjost mi već ionako vrlo uspešno kvariš…

O strpljenju

Volim da gledam zvezde. Nikada ih nisam brojao, ali mislim da i to volim, iako su tako raštrkane po nebu. To je zato što ja inače volim da brojim do beskonačnog. Baš volim. Zato mislim da volim da brojim zvezde.

Isto tako volim da brojim i ovce pred spavanje. Pustim ih tako da jedna po jedna preskaču onu ogradicu i brojim. Sve do beskonačnog. U stvari, to je razlog zbog kojeg uživam u nesanici.

Volim da odbrojavam besmisleno brojne stvari. Ljude na koje ne obraćam pažnju dok sedim u parku, automobile koji su zakrčili saobraćaj na auto-putu, mrave koji u koloni promiču pored vodovodne cevi na kuhinjskom zidu. Nema veze šta je u pitanju, brojim. Do beskonačnog.

Kažu da je to odlika strpljivih ljudi i zaista sam ponosan na sebe i tu svoju osobinu.

Kada me neko iznervira, ne brojim do deset, ne – brojim opet do beskonačnog. Ako me ni to ne smiri, tek onda posežem za onim živopisnim rečima koje se skrivaju u mračnim fiokama vokabulara.

Stoga, ako je beskonačno mera idealnog strpljenja, s ponosom ističem – taj sam.

Muči me samo jedna stvar. Ne postoji egzaktni naučni pokazatelj posle kog broja dolazi beskonačno. Tražio sam svuda i nema, ne postoji konkretan broj. Matematička logika kaže da je to bilo koji broj posle koga postane jasno da niz vodi ka beskonačnom.

Moja mera je obično broj tri…

Je’n, dva, tri, beskonačno…

Sumoran dan

Nedostaje mi ta jedna reč. Ona koju utisneš na papir i ona se rastoči u priču. Tako sada ne mogu da se izborim sa svim tim. Taj nokdaun u koji me je bacio sumoran dan svojim ’’ničim’’ koje mi je podmetnuo u još jedno parče trajanja. Na kraju me je dokrajčilo veče. A valja tek ući u noć.

Tja…

Ne vredi… Nedostaje mi ta reč. Ona koja liči na zrno iz koga već nešto izraste. Bilo šta, nešto… Zrno nikad ne liči na biljku, ali izraste u nju. Ovako nema šta iz čega da izraste. Nema šta da pusti korene u ovu belinu koja mi se podsmeva učestaloću od (valjda) 70 MHz.

Takav je čitav dan koji se isprazno vukao po meni. Natovario mi na ledja celo sivo nebo koje sam na kraju jedva istovario za brdo. A onda veče… Okačilo mi bledunjavi mesec, kao bukagije, da ga kotrljam po ovom mraku do jutra…

Da mi je bar da napipam tu reč… Ona bi za sobom dovela još neku, rašćeretale bi se, umnožile, pričale… Priču… I odmah bi sve bilo podnošljivije.

Ovako, ništa…

Agresija regresije

Kako je teška trulež namrgodjenih momaka koji skandiraju u nedogled tri parole. Komunikacija je svedena na nekoliko šturih fraza koje ponavljaju u nedogled. Odavno su mrtvi i raspadaju se, i to nepostojanje čini ih razjarenim i opasnim.

Njihove usahle misli su prazne i u tragovima moždane kore živi jedino želja za osvetom. Razlozi za nju ne postoje jer nemaju kako da budu osmišljeni. Postoji samo iskonski instinkt utisnut u kiseline i baze koje ih pokreću.

Udaraju jako i iznenada. Udaraju u glavu kada god je vide.

Kasno probudjena savest onih koji su ih napustili, braneći decu u njima, deli pomilovanja zverima koje su napravili. A deca koju brane odavno su napuštena i nema ih. Deca u njima odavno su ubijena i pokopana.

Evolucija je već bila na vrhuncu. Sada je u regresiji.