Agresija regresije

Kako je teška trulež namrgodjenih momaka koji skandiraju u nedogled tri parole. Komunikacija je svedena na nekoliko šturih fraza koje ponavljaju u nedogled. Odavno su mrtvi i raspadaju se, i to nepostojanje čini ih razjarenim i opasnim.

Njihove usahle misli su prazne i u tragovima moždane kore živi jedino želja za osvetom. Razlozi za nju ne postoje jer nemaju kako da budu osmišljeni. Postoji samo iskonski instinkt utisnut u kiseline i baze koje ih pokreću.

Udaraju jako i iznenada. Udaraju u glavu kada god je vide.

Kasno probudjena savest onih koji su ih napustili, braneći decu u njima, deli pomilovanja zverima koje su napravili. A deca koju brane odavno su napuštena i nema ih. Deca u njima odavno su ubijena i pokopana.

Evolucija je već bila na vrhuncu. Sada je u regresiji.

Advertisements

Tražim nešto

Ukucavam razne kombinacije slova i znakova. Tipkam. Svetlucaju adresni ’’barovi’’, strelice, reči, pa i besmisleni slogovi i nerazgovetne cifre. Zagledan sam u te prozore, u svetove koji se kriju iza svih tih tajnih šifri, tamo unutra. Napolju. Negde.

’’Šta radiš?’’

’’Tražim nešto.’’

Nešto…?

Čitam reči, rečenice. Beskrajno ih je mnogo, uvek u drugačijem redu. Uvek u drugačijoj službi. Preturam ih, udišem, prepoznajem. Gledam slike, slušam tonove. Zaboravljam na vreme.

Vreme?

Ne znam više šta je to što se drobi u tiktakanju i uopšte ne raspoznajem sate, dane i minute čiji mimohod uporno ignorišem.

’’Zašto tako besmisleno trošiš vreme?’’

’’Vreme…? Hm, tražim nešto…’’

Nešto?

A u stvari, sjajan je osećaj kada u tom bezgraničnom haosu nabasaš na ljude.

Vodeni cvet

Zatreperi taj osećaj. Neki. Ne umem da ga odredim, definišem. Ali, rodi se u nekom posebnom spletu okolnosti i živi kratko. Dovoljno tek da me dotakne. Vodeni cvet medju osećajima.

Nema svoje doba dana, ali voli pomrčinu. Ne obavezno noć, ume da zaviri i u kišni dan, pod olujne oblake. Sakrije se medju ljude koji hodaju oko mene škrtareći na osmesima. Heh, njihove putanje se delimično poklapaju, mimoilaze i ukrštaju, ali oni sami se medjusobno uglavnom uspešno izbegavaju. Osećaj ih ne zanima, a ni oni njega, uglavnom.

Čeka…  Čeka idealan trenutak da se rodi. To su alhemijski procesi koji zavise od svih sastojaka jednako. Zato mirno čeka… Da povrh brige pirne lahor nemira, da se baš Onaj oblak parkira u misli, da prava nota kapne u sluh.

Tada izroni, zalepeta, dotakne i ode…

Traje tek toliko da ova šućmur boja mojih zenica postane vodena.

Izbori 2012.

’’Nemam više snage za to.’’, kaže, menjajući kanal na TV-u.

Licemerje korača ulicama, drumovima. Prazne reči odzvanjaju po trgovima, propalim gradovima. Komad Prestonice, onaj najgori, otisnuo se ka provinciji opustelog carstva. Deca uzalud viču: ’’Car je go!’’, to više nikome nije važno. Svi su goli, ogoljeni, ovo je borba prsa u prsa u kojoj je sve dozvoljeno, od hladnog oružja do mlakih ruku davitelja.

Nepristojne količine šarene hartije ispunjavaju prostor u kome živimo i sužavaju vidike. Prosto sam zadivljen kako se celi spektri lako srozavaju do sive. Žao mi bajki, najviše. Svedene su na banalnosti koje više nikoga ne interesuju, sem odraslih koji ih nisu čitali na vreme, pa su sad spremni da progutaju baš sve.

A ne tako davno verovali smo u njih, koračali nekim dragim ulicama, sve žureći da od žabe stvorimo nešto bolje. Gutali suze, imali neke dogovore, verovali da stremimo istom, drugačijem, pravednom. Trpeli. Pričali, ubedjivali, prezirali, iščekivali, strahovali…

Nadali se…

Srećnom kraju, naravno…

Hm…

Najviše mi je žao bajki… Njima je mesto u knjigama, ne u novinama…

’’Nemam više snage za to.’’, kaže umorno…

’’Ni ja.’’, kažem. I viđe ne menjamo kanale. Isključio sam TV.

Spotovi

U principu, nisam neki ljubitelj spotova. Više sam radijski tip koji misli da je muzika da se sluša, da se zažmuri, pa da se u glavi napravi sklop slika kakav god poželiš. Volim i da slušam muziku dok šetam, ili dok putujem, onda mi sve stvarno izgleda kao neki veliki spot, heh…

A evo dva video klipa koji potvrdjuju to što sam rekao. Priče koje pričaju slike u njima prosto učine to da zaboravite da slušate muziku. Ali i muzika je baš dobra… I tako…

Malo gledajte, ali malo i slušajte… 🙂

Smashing Pumpkins – To Shaila

Soulsavers – Revival

Tovar ćutanja

Okači mi se, tako, ponekad, tovar ćutanja na grudi, pa pritiska. Tišti. Sa sobom dovuče i osećaj samoće i onda seire tamo unutra, glume gazde u nečemu za šta sam verovao da je samo moje i onih koje tu dobrovoljno uselim.

Umorno se smeštam u sedište i puštam tugu da kaplje iz zvučnika. Onaj dvojac iz mraka doziva zle patuljke i oni sa uživanjem počinju da rovare po glavi i načinju misli. Čačkaju, petljaju, režu, klešu… Vajaju nemir koji pumpa nepristojne količine adrenalina. Srce je na pragu da alarmira seizmologe.

Loše mi je…

A ume da bude i sasvim drugačije. Dovoljno je svega par reči da doluta odnekud i pravi mi društvo.

Neoni i odsjaj

Neoni se oslikali u ostacima kiše na asfaltu. Gledam ih i ne znam šta je tu stvarno, a šta ne. Oni gore, nedohvatni, koji se šepure napojeni strujom, ili ovi dole u odsjaju, sasvim blizu, nepostojani, ali razigrani i prisni? Gde da povučem tu granicu izmedju jednih i drugih, pa da kažem – ovi su stvarni, a oni nisu…?

Gode mi i jedni i drugi. Da nije prvih, ne bi bilo ni drugih. Da nije drugih, ostao bih sam na asfaltu, jer bi oni prvi ostali daleki i nedostupni.

Volim svetla. I ljude lučonoše. One koji umeju da zaiskre u mraku. Svejedno da li su stvarni ili tek odsjaj u sivilu po kome hodam. A granica…? Ma, daj, to ja nikada nisam umeo da crtam…