Don’t cry for me, Angelina…!

Smorili su više po novinama i po medijima o njoj i njenom filmu, pa sada i ja malo smaram… Ali, moje razmišljanje i nije toliko o njoj, već o tim promašenim manirima koji nam se serviraju iz tog promašenog sveta koji je odavno izgubio svaku vezu sa realnim životom i tera nas da nestanemo iz sebe samih i ustupimo mesto nekom drugom ’’ja’’.

Konkretno, večeras nam, vidim, sam Šerbedžija, navodno vidno ljut, objašnjava kako smo povredili Andju, i kako je ona, eto, i plakala što ne razumemo njen film… A on je, znate, o ljubavi… Jeste da je brutalan, jeste da deca lete kroz prozor i svako malo siluju po neku ženu, (citiram američke kritičare, ne naše) i jeste da je je samo jedna strana loša, (šta loša, kažu – patogeno loša) ali nije ona (Andja) kriva (ne, valjda sam ja pisao scenario…?), i nije u redu da ona sada, eto, plače zbog nas koji ne umemo da razumemo o čemu se radi u filmu…

Nemoj da mi iko stavi komentar u stilu ’’nisi odgledao pa nemaš prava da sudiš o filmu’’, jer unapred odgovaram, ni ona nije ’’odgledala’’ pa je napravila ceo film o ratu u Bosni… I odgovaram još, priča o filmu i nije poenta ovog teksta…

Poenta je ružno lažna floskula: ’’Oh, it’s so nice…’’ koja se u plitko-američkom pogledu na svet mora upotrebiti svuda i za sve, jer je to ’’politički korektno’’… Nema veze što je skroz neiskreno… Ali to je NOVI ČOVEK u koga se moramo izmetnuti, to je onaj koji se mora useliti u nas kad iselimo sebe same…

O, komšija, pljuješ mi ispred vrata, ’’it’s so nice…’’ Baš sam srećan što je tebi lepo zbog toga, divno… (Meni to pomalo smeta…? Uh, baš nemam razumevanja za komšije, promeniću se, stvarno…) So nice… Zaista…

O, stidljivi ljudi biće proglašeni za mentalne bolesnike, it’s so nice, divno, zaista… (Jesam li ja stidljiv, hm…? Jesam malo, ali moraću da poradim na sebi, promeniću se…) It’s so nice…!!!

O, Angelina snimila film u kome su moji sunarodnici predstavljeni kao monstrumi…? It’s so nice, so nice… (Malo nisam siguran da je to baš tako…? Moraću da se promenim, moraću, nije u redu, eno Rade kaže da ona sad plače jer sumnjam u nju i njen film…) It’s so nice, oh, so, so nice…!

Da se razumemo, ja ne verujem u priču da smo mi bili ’’good guys’’, ali ne verujem ni u priču da smo bili isključivo ’’bad guys’’… Tako glupe priče mogu da egzistiraju samo u Holivudu i nigde više…

So, don’t cry for me, Angelina…

Kad već kenjate o različitostima u tom novom svetskom poretku, onda ih konačno i prihvatite… Nije mi ’’so nice’’ da progutam sve vaše bljuvotine…

Prostije rečeno, bljuje mi se… Hoćete li vi da probate da progutate moje…?

Advertisements

Lozinka

Hteo bih da podignem nešto novca iz ove metalne kutije u kojoj se čuva moja nagrada za rad.

’’Unesite kod i pritisnite enter’’, piše na displeju…

Pritiskam tipke redosledom koji vrtim po glavi. To zaista otvara taj čudni sezam.

Proverio bih poštu u svom imaginarnom elektronskom sandučetu. Hteo bih da vidim šta su mi pisali znani i neznani, koliko besmislenih reklama valja obrisati večeras…

Naravno, username i password se podrazumevaju…

Opet pritiskam tipke odredjenim redosledom… Opet nisam zaboravio kako da ih složim i vrata se iznova otvaraju…

Svratio bih i u onaj virtuelni kutak u kome razmenjujem reči, fotografije, muziku koju slušam, sa prisnim neznancima, bliskim strancima, ljudima koje većinom nisam nikada video, ali nekako verujem da ih poznajem… Na tom ’’ćošku za gluvarenje’’ nemoguće je povući liniju koja će odvojiti stvarno od nestvarnog, ali…  Za pristup tom mestu…

Username… Password… Log in…

I opet tipke složene u neku vrstu prave alhemičarske tajne… I vrata se otvaraju…

I tako redom…

Kada plaćam komadom plastike…

’’Molim, unesite kod.’’

Kada proveravam račun u banci… Pristupam mom muzičkom kutku… Kada ovde unosim reči…

’’Molim vas, unesite korisničko ime i lozinku!’’

Lozinku, lozinku, kod password, kod, pasword, lozinku, tajnu šifru, čarobne reči, abrakadabra…!!!

Ima ih gomila!!!

A moje brazde su stare, sve češće i brže zaboravljaju…

Razmišljam da ih sve zapišem na jedno mesto… Samo… To moram zaključati, obavezno… Potreban mi je što bolji kod. Lozinka. Šta god…

Jer…

Tamo će biti ceo moj život… Zaključan sa par cifara… Koje ne smem da zaboravim, jer… Na treći pokušaj gase račun… I sve što je u njemu ikad bilo…

Putovanje

U ušima imam slušalice i gomilu vati neke kreativne buke. U očima, kada su otvorene, imam isprekidanu belu liniju koja naizmenično izranja i nestaje ispod svetala farova. Kada, pak, žmurim, onda imam sve slike koje mogu da zamislim…

U rukama imam reči koje iznova i iznova redjam uvek u drugačiji niz. Nijedan od njih neće mi reći ništa novo, to je tako dosadno izvesno, ali svejedno, igram se, silno želeći da bar ličim na dete…

Oko sebe imam pospane neznance, ustajao vazduh, vrućinu i polumrak. Vučemo se tako ovom malenom vijugom na preterano naboranom deliću zemljine kore, zatočeni u otkinuto parče vremena.

Nedovoljno za dert, previše za sat i po, koliko traje putovanje…

Iluzije

Ponekad poželim da se premetnem u priču i zatrpam svet svojim iluzijama… Ipak, to je nemoguće, srećom po svet.

Kome još treba gomila reči iz kojih se cedi jedino ironija i sarkazam…? I tek ponešto dublje od toga….?

I kome su uopšte još potrebne reči, ili išta dublje od površine…?

Ona nekolicina koja u njima pronalazi smisao odavno već korača svemirom. Srećemo se koliko je potrebno. Tek da razmenimo pogled i osmeh, te ugrožene vrste zaboravljenih ljudskih odnosa… Tek da se premetnemo u iluziju da smo, kao, nešto zatrpali svojim pričama… A ’’nešto’’, to smo samo mi… Srećom po nas…

Na raskršću

Pred njom raskršće. Prokleta mogućnost izbora, kaže stari Džoni… Negde napred je život. Ceo, zastrašujuće nepoznat, velik…

Ali…

Pre njega…

Račvanje bez putokaza.

Ne, možda joj zavidim. Mada znam da nema razloga, ali, ipak, pomalo, donkihotovski, tek onako, što da ne…?

Meri i prebira… Prepliće želje i strah. Otvara taj čudni pasijans, a zna… da ta crveno crna kombinacija karata tako neodoljivo liči na rulet. Uz jednako malu mogućnost dobitka.

Ako nisi ’’otaličen’’ na početku… Ako uvek staješ u red koji se sporije kreće… Ako ti često pred nosom uzmu poslednju kartu za omiljenu predstavu…

Onda…

Ostaje pitanje – šta ja uopšte tražim ovde, na ovom razmedju…? Onda je tako poznat onaj osmeh gorke ljubaznosti… I komad čemera sakriven od tudjih pogleda… Onda se ne zna šta u stvari očekuješ tu, na glavnom čvorištu velikih vozova…

Osim pogrešnog skretanja…

Na raskršću ne pomažu ni gomile neona. Samo pogrešno senče lica, tragove i duše… Samo zbunjuju…

Na raskršću… Nema baš ničega od pomoći. Naprotiv. Samo drhtaji proklete sumnje.

–  Hoću da ZNAM!!! – grozničavo misli…

Ali, nema toga… Jednostavno – nema…

Spoznaja najčešće leži daleko napred, na nekom od puteva…

Obično dodje kasno… I obično je surova…

Umesto toga, gomila opsena penje joj se na ledja, privučena tišinom i težinom naslaganih pitanja…

Ona posrće, ali… Mislim da joj svejedno zavidim…

Jer…

Negde, podno svega toga, ispod opsena, neona, loših senčenja, podno svega što se nataložilo nad taj nadasve nemoguć izbor…

Dakle…

Negde u njoj…

Tinja nada…

Kao prašina

Stao sam na taj prastari pločnik i udahnuo nostalgiju. Bila je ljuta poput eteričnih ulja i spržila mi je grudi. Potom su se gomile leptirova sa žiletima umesto krila razmahale po ostacima moje unutrašnjosti…

Kakav ’’flash back’’…!

Čoveče…!

Prastara sam mašina i moja memorija je mala. Nova sećanja urezuju se preko starih koja se povlače, gube i nestaju…  ReWright Tehnology… Ovo nema veze sa moždanom korom, ne, njene brazde odavno su izbledele… Ovo su… Ljuspe koje su se zadržale u krvi. U mesu. U skeletu… Biće da su se alveole popele do grla grabeći vazduh koji nema kuda da stigne do njih… I biće da se zato reči koškaju u meni jer zbog te gužve ne mogu napolje…

Imam razumevanja za polusvet u mojim cipelama, izgubio se vremenom. Godine usput podele packu u vidu obrisa demencije kad god se sete… A one se sete, heh…

Ali sada, na tom prastarom asfaltu, imam poplavu akvarela u koju tonem. Svi spektri boja čija sam imena odavno zaboravio razlažu me u kaleidoskopsku šarenu lažu……

Valjda smo je zvali mladost…?

Ili je nismo zvali nikako…?

Samo smo je, tiho, zatrpali godinama… Lagano… Neprimetno…

Kao prašina…

Kao sav normalan svet

Obično imam instant budjenje, uvežban instant ritual posle koga pijem instant kafu i gledam instant vesti.

Za doručak neka instant kašica i, Bogu hvala, u poslednje vreme imamo i instant oranžade i limunade, od volje nam…

Instant vožnja do posla… Tamo još gomila instant napitaka, instant osmeha, instant odnosa i instant komunikacije…

Ručak se sastoji od instant supe, instant krompir-pirea i instant mesa uredno složenog u kesu za pečenje sa instant začinima… Ponekad instant sladoled ili neki drugi krem kao desert…

Pa instant odmor koji me uvek tako raduje… Uz uobičajeni instant humor sa TV-a…

Opet instant vesti…

Onda instant emocije uz neki od instant filmova… Neobavezne instant želje pred instant spavanje bez snova… (Njih nema u instant formatu…)

Ponekad, obično niotkud i iznebuha, naletim na istinski lepu reč, dubok pogled i nežnost… Samo na trenutak ostanem zbunjen, zanesen, opčinjen… Već u sledećem trenu otresam se toga proverenim instant kezom…

Čuo sam za te ’’fleševe’’ pune čudnih boja i nečega što zovu dušom… Ali ne nasedam, nisam ja zamorče za nečije eksperimente, ne, ne…

Vraćam se svom instant životu, utemeljenom na instant vrednostima…

Kao sav normalan svet…