Na raskršću

Pred njom raskršće. Prokleta mogućnost izbora, kaže stari Džoni… Negde napred je život. Ceo, zastrašujuće nepoznat, velik…

Ali…

Pre njega…

Račvanje bez putokaza.

Ne, možda joj zavidim. Mada znam da nema razloga, ali, ipak, pomalo, donkihotovski, tek onako, što da ne…?

Meri i prebira… Prepliće želje i strah. Otvara taj čudni pasijans, a zna… da ta crveno crna kombinacija karata tako neodoljivo liči na rulet. Uz jednako malu mogućnost dobitka.

Ako nisi ’’otaličen’’ na početku… Ako uvek staješ u red koji se sporije kreće… Ako ti često pred nosom uzmu poslednju kartu za omiljenu predstavu…

Onda…

Ostaje pitanje – šta ja uopšte tražim ovde, na ovom razmedju…? Onda je tako poznat onaj osmeh gorke ljubaznosti… I komad čemera sakriven od tudjih pogleda… Onda se ne zna šta u stvari očekuješ tu, na glavnom čvorištu velikih vozova…

Osim pogrešnog skretanja…

Na raskršću ne pomažu ni gomile neona. Samo pogrešno senče lica, tragove i duše… Samo zbunjuju…

Na raskršću… Nema baš ničega od pomoći. Naprotiv. Samo drhtaji proklete sumnje.

–  Hoću da ZNAM!!! – grozničavo misli…

Ali, nema toga… Jednostavno – nema…

Spoznaja najčešće leži daleko napred, na nekom od puteva…

Obično dodje kasno… I obično je surova…

Umesto toga, gomila opsena penje joj se na ledja, privučena tišinom i težinom naslaganih pitanja…

Ona posrće, ali… Mislim da joj svejedno zavidim…

Jer…

Negde, podno svega toga, ispod opsena, neona, loših senčenja, podno svega što se nataložilo nad taj nadasve nemoguć izbor…

Dakle…

Negde u njoj…

Tinja nada…

Advertisements

Kao prašina

Stao sam na taj prastari pločnik i udahnuo nostalgiju. Bila je ljuta poput eteričnih ulja i spržila mi je grudi. Potom su se gomile leptirova sa žiletima umesto krila razmahale po ostacima moje unutrašnjosti…

Kakav ’’flash back’’…!

Čoveče…!

Prastara sam mašina i moja memorija je mala. Nova sećanja urezuju se preko starih koja se povlače, gube i nestaju…  ReWright Tehnology… Ovo nema veze sa moždanom korom, ne, njene brazde odavno su izbledele… Ovo su… Ljuspe koje su se zadržale u krvi. U mesu. U skeletu… Biće da su se alveole popele do grla grabeći vazduh koji nema kuda da stigne do njih… I biće da se zato reči koškaju u meni jer zbog te gužve ne mogu napolje…

Imam razumevanja za polusvet u mojim cipelama, izgubio se vremenom. Godine usput podele packu u vidu obrisa demencije kad god se sete… A one se sete, heh…

Ali sada, na tom prastarom asfaltu, imam poplavu akvarela u koju tonem. Svi spektri boja čija sam imena odavno zaboravio razlažu me u kaleidoskopsku šarenu lažu……

Valjda smo je zvali mladost…?

Ili je nismo zvali nikako…?

Samo smo je, tiho, zatrpali godinama… Lagano… Neprimetno…

Kao prašina…

Kao sav normalan svet

Obično imam instant budjenje, uvežban instant ritual posle koga pijem instant kafu i gledam instant vesti.

Za doručak neka instant kašica i, Bogu hvala, u poslednje vreme imamo i instant oranžade i limunade, od volje nam…

Instant vožnja do posla… Tamo još gomila instant napitaka, instant osmeha, instant odnosa i instant komunikacije…

Ručak se sastoji od instant supe, instant krompir-pirea i instant mesa uredno složenog u kesu za pečenje sa instant začinima… Ponekad instant sladoled ili neki drugi krem kao desert…

Pa instant odmor koji me uvek tako raduje… Uz uobičajeni instant humor sa TV-a…

Opet instant vesti…

Onda instant emocije uz neki od instant filmova… Neobavezne instant želje pred instant spavanje bez snova… (Njih nema u instant formatu…)

Ponekad, obično niotkud i iznebuha, naletim na istinski lepu reč, dubok pogled i nežnost… Samo na trenutak ostanem zbunjen, zanesen, opčinjen… Već u sledećem trenu otresam se toga proverenim instant kezom…

Čuo sam za te ’’fleševe’’ pune čudnih boja i nečega što zovu dušom… Ali ne nasedam, nisam ja zamorče za nečije eksperimente, ne, ne…

Vraćam se svom instant životu, utemeljenom na instant vrednostima…

Kao sav normalan svet…

Kockar

Izručio sam na talon sve, sva osećanja, želje, strepnje, sumnje… Čitavu gomilu svega što me neprestano tera da razmišlja, preispitujem se, vagam, ćutim…

Kroz maglu i dim jedva se probija njegov lakomi pogled na tu šaroliku gomilu pazla od kojih sam sačinjen.

Imam loše karte. To je istina. Užasno loše karte. Nema nikakve nade da ću dobiti ovu ruku i to me raduje. To i želim. Dosadilo mi je više da budem ja, ovako komplikovan, težak i usamljen. Dojadilo mi je da naričem nad sudbinom sveta. Hoću da se smejem, da ni o čemu ne mislim, da ne prosudjujem, da ne procenjujem, ne prepoznajem, hoću da sam bar plitko srećan kad ne umem to da budem na drugačiji način…

Hoću da budem kao ostala gomila…

On dahće preko puta zelene čoje. Bale mu se slivaju niz bradu od želje da što pre pokupi moj ulog…

Bljutavo iskustvo…

Pravim se da blefiram navlačeći ga da isprati moj ulog i suočimo karte. Šta god da ima, dobiće, jer ja nemam ništa. Namičem na lice poseban osmeh, onaj lažnopobednički, oivičen blagom ironijom u uglovima usana.

Tu sam, na korak još…

–          Misliš da sam tako naivan…? – pita, odustajući, bacajući neotvorene karte na sto, prepuštajući mi ceo talon…

Smeje mi se, dok se moja osećanja, strepnje, sumnje, dok se gomila mene vraća u mene…

I opet punim dlanove otužno slanom tečnošću, dok jutro polako razmiče ostatke mraka iz pogleda…

Drugi put… Biću pažljiviji drugi put…

Šta je bilo posle…?

(predlog muzičke podloge)

U vreme kada sat otkucava i Pepeljuga gubi cipelicu trčeći da uhvati kočiju pre nego što se ova premetne u tikvu ludaju, dakle, u tih dvanaest ding-dongova, načinjem pitanje…

Šta je bilo posle…?

Sa Pepeljugom i mladoženjom joj…?

Znam znam, ’’srećno i zadovoljno do kraja bla, bla, bla…’’, ali ipak…

Prvo, ne verujem da su one zle sestre ostale neme… Sigurno su pokušale štogod, zabacile poneku spletku na dvorske kapije i čekale da se neko primi… Ili angažovale vilu suprotnih ’’svetonazora’’, onu koja od staklene cipelice ’’abrakadabrira’’ vojničku čizmu…

Gde su sve one druge devojke sa čuvenog bala, ne verujem da su baš sedele skrštenih ruku dok je princ čistio pepeo sa ’’one seljančure’’…

Pa, i njih dvoje, ruku na srce… Različiti karakteri skroz… On, sin uticajnog tate, očito dovoljno besposlen da može da luta po svetu i merka ženska stopala… I ona, bez ikoga, napuštena i sama, čista radnička klasa, sirotinja raja, što bi se reklo, k’o stvorena za danak u krvi i slične stvari…

Je l’ mu celog života donosila doručak u krevet, ugadjala u svakom smislu, ispunjavala ama baš svaki hir…? Sve iz zahvalnosti što je ispipkao sve ženske noge u kraljevstvu dok je nije našao… Je l’ joj dosadilo…? I da jeste ne bi imala kud… Da se vrati pepelu i maćehi..? I pri tom se zameri najmoćnijem liku u kraljevstvu…?

Je l’ njemu dosadilo…? Izvini, a zašto bi…?

O, čoveče…

Hm, logično je…

’’Živeli su srećno i zadovoljno i bla, bla, bla…’’

Izgubljene stvari

Tumaram, bez veze i reda… Iz dosade…

Krišom se odmeravam… Hm, godine već sasvim primetno skiciraju po mom licu. Veći deo linija dlana pretočio se u stvarnost, heh… Obrisi nekih ružnih pega polako se rasporedjuju u oblik čudnih sazveždja po mojim rukama…

Ne znam…

Da zagrebem malo i večeras, ipak… Tek malo…

Nerazgovetna buka, nemiri, gomila želja ovakvih ili onakvih, budalasanje, hvalisanje… Prazne reči, reči, reči…

Moram… Sad moram… Da zagrebem… Još malo…

Izludjivanje, grubosti, lukavstva…

Ma, daj… Otržem ceo sloj…!

Ružne navike, podmetanja… Prazne reči, reči, reči…

Čupam panično, bacam ljušture oko sebe…!

Praznina, praznina, praznina…

I konačno, negde medju sasvim zaboravljenim čudima koja ni ne prepoznajem… Nazirem strepnje ostarelog dečaka.

–   Tražiš nešto…? – čujem…

–   Ma, ne… Ništa… Ništa važno – kažem lepeći masku nazad na lice…

Uh…

Izgubljene stvari često iskrsnu niotkuda, kad im se najmanje nadaš. Možda će tako jednom biti i sa spasenjem…

Pitanje i odgovor

–          Misliš li da sam normalna…? – pita.

Hm… Zaranjam u njen pogled, puštam se da kao kamen potonem u te dubine…

Vidim boje… Bezbroj nijansi… Vidim mir, spokoj… Sumnje i strepnje… Bisere u marinadi od snova… Ljude i decu… Sebe, daleko boljeg nego što zapravo jesam…

Vidim Dobro… I cvet potpuno drugačiji u gomili drugih… Sve je tako različito od gomile svega drugog…

Glas me lagano vraća gore. Nežno i polako. Izranjam pred zbunjeni osmeh:

–          Hej, pa, reci… Misliš li da sam normalna…?

–          Naravno da ne mislim, šta ti je… Znaš da te nikada ne bih tako uvredio…