Jureći horizont

Pratim sivu brazdu koja se penje ka horizontu. Bas i bubanj dobuju ritam nekog teškog preispitivanja koje se spustilo na pedalu gasa.  Želeo bih da se sretnem sa obzorjem i dotaknem to nebo u daljini. Ali ono izmiče. Hteo bih da umem da ćutim. Ali ne umem. Rukujem rečima kao maljem, rogobatno i nezgrapno, sirovo. Udaram i onda piljim u ništavilo koje ostavljam za sobom. Ono me ispunjava teskobom. Pitanjima bez odgovora. Prazninom.

Zaboravio sam reči koje umeju da ćute. Zato se sada tišina koja ume da govori svalila na gas i pokušava da dostigne nebo. Horizont izmiče i jasno je da neću dotaći tu liniju, ali, svejedno, sve ono što me je danas spopalo slilo se na desno stopalo.

I tako…

Prelazim stotine kilometara jureći milimetar oblaka u mojim zenicama. Ne primećujem da se oni već odavno cede u meni.

Advertisements

Nemir

A, tu si…? Baš sam se pitao, heh… Sklupčan kao mahovina na severnoj strani. Lepo, nema šta…

Dakle…? Šta bi danas trebalo da me muči? Savest…? Neizvesnost? Budućnost? Možda prošlost? Ili ćeš smešati od svega po malo… Ako ’’malo’’ uopšte postoji u tvom rečniku…

Mogu li bar ponekad da ti dosadim, pa da odmoriš od mene? Da me pogledaš kao umorni šalterski službenik na kraju smene i kažeš ’’ostavimo to za sutra’’?

Ali, ne… Čak i kad mi je sve potaman i kada mi baš ništa ne fali ti vrždiš okolo. A možda malo više unutra…

Dobro, dobro, samo ne duži, hajde, idemo… Samo reci šta danas? Budućnost, prošlost? Sadašnjost mi već ionako vrlo uspešno kvariš…

O strpljenju

Volim da gledam zvezde. Nikada ih nisam brojao, ali mislim da i to volim, iako su tako raštrkane po nebu. To je zato što ja inače volim da brojim do beskonačnog. Baš volim. Zato mislim da volim da brojim zvezde.

Isto tako volim da brojim i ovce pred spavanje. Pustim ih tako da jedna po jedna preskaču onu ogradicu i brojim. Sve do beskonačnog. U stvari, to je razlog zbog kojeg uživam u nesanici.

Volim da odbrojavam besmisleno brojne stvari. Ljude na koje ne obraćam pažnju dok sedim u parku, automobile koji su zakrčili saobraćaj na auto-putu, mrave koji u koloni promiču pored vodovodne cevi na kuhinjskom zidu. Nema veze šta je u pitanju, brojim. Do beskonačnog.

Kažu da je to odlika strpljivih ljudi i zaista sam ponosan na sebe i tu svoju osobinu.

Kada me neko iznervira, ne brojim do deset, ne – brojim opet do beskonačnog. Ako me ni to ne smiri, tek onda posežem za onim živopisnim rečima koje se skrivaju u mračnim fiokama vokabulara.

Stoga, ako je beskonačno mera idealnog strpljenja, s ponosom ističem – taj sam.

Muči me samo jedna stvar. Ne postoji egzaktni naučni pokazatelj posle kog broja dolazi beskonačno. Tražio sam svuda i nema, ne postoji konkretan broj. Matematička logika kaže da je to bilo koji broj posle koga postane jasno da niz vodi ka beskonačnom.

Moja mera je obično broj tri…

Je’n, dva, tri, beskonačno…

Sumoran dan

Nedostaje mi ta jedna reč. Ona koju utisneš na papir i ona se rastoči u priču. Tako sada ne mogu da se izborim sa svim tim. Taj nokdaun u koji me je bacio sumoran dan svojim ’’ničim’’ koje mi je podmetnuo u još jedno parče trajanja. Na kraju me je dokrajčilo veče. A valja tek ući u noć.

Tja…

Ne vredi… Nedostaje mi ta reč. Ona koja liči na zrno iz koga već nešto izraste. Bilo šta, nešto… Zrno nikad ne liči na biljku, ali izraste u nju. Ovako nema šta iz čega da izraste. Nema šta da pusti korene u ovu belinu koja mi se podsmeva učestaloću od (valjda) 70 MHz.

Takav je čitav dan koji se isprazno vukao po meni. Natovario mi na ledja celo sivo nebo koje sam na kraju jedva istovario za brdo. A onda veče… Okačilo mi bledunjavi mesec, kao bukagije, da ga kotrljam po ovom mraku do jutra…

Da mi je bar da napipam tu reč… Ona bi za sobom dovela još neku, rašćeretale bi se, umnožile, pričale… Priču… I odmah bi sve bilo podnošljivije.

Ovako, ništa…

Agresija regresije

Kako je teška trulež namrgodjenih momaka koji skandiraju u nedogled tri parole. Komunikacija je svedena na nekoliko šturih fraza koje ponavljaju u nedogled. Odavno su mrtvi i raspadaju se, i to nepostojanje čini ih razjarenim i opasnim.

Njihove usahle misli su prazne i u tragovima moždane kore živi jedino želja za osvetom. Razlozi za nju ne postoje jer nemaju kako da budu osmišljeni. Postoji samo iskonski instinkt utisnut u kiseline i baze koje ih pokreću.

Udaraju jako i iznenada. Udaraju u glavu kada god je vide.

Kasno probudjena savest onih koji su ih napustili, braneći decu u njima, deli pomilovanja zverima koje su napravili. A deca koju brane odavno su napuštena i nema ih. Deca u njima odavno su ubijena i pokopana.

Evolucija je već bila na vrhuncu. Sada je u regresiji.

Tražim nešto

Ukucavam razne kombinacije slova i znakova. Tipkam. Svetlucaju adresni ’’barovi’’, strelice, reči, pa i besmisleni slogovi i nerazgovetne cifre. Zagledan sam u te prozore, u svetove koji se kriju iza svih tih tajnih šifri, tamo unutra. Napolju. Negde.

’’Šta radiš?’’

’’Tražim nešto.’’

Nešto…?

Čitam reči, rečenice. Beskrajno ih je mnogo, uvek u drugačijem redu. Uvek u drugačijoj službi. Preturam ih, udišem, prepoznajem. Gledam slike, slušam tonove. Zaboravljam na vreme.

Vreme?

Ne znam više šta je to što se drobi u tiktakanju i uopšte ne raspoznajem sate, dane i minute čiji mimohod uporno ignorišem.

’’Zašto tako besmisleno trošiš vreme?’’

’’Vreme…? Hm, tražim nešto…’’

Nešto?

A u stvari, sjajan je osećaj kada u tom bezgraničnom haosu nabasaš na ljude.

Vodeni cvet

Zatreperi taj osećaj. Neki. Ne umem da ga odredim, definišem. Ali, rodi se u nekom posebnom spletu okolnosti i živi kratko. Dovoljno tek da me dotakne. Vodeni cvet medju osećajima.

Nema svoje doba dana, ali voli pomrčinu. Ne obavezno noć, ume da zaviri i u kišni dan, pod olujne oblake. Sakrije se medju ljude koji hodaju oko mene škrtareći na osmesima. Heh, njihove putanje se delimično poklapaju, mimoilaze i ukrštaju, ali oni sami se medjusobno uglavnom uspešno izbegavaju. Osećaj ih ne zanima, a ni oni njega, uglavnom.

Čeka…  Čeka idealan trenutak da se rodi. To su alhemijski procesi koji zavise od svih sastojaka jednako. Zato mirno čeka… Da povrh brige pirne lahor nemira, da se baš Onaj oblak parkira u misli, da prava nota kapne u sluh.

Tada izroni, zalepeta, dotakne i ode…

Traje tek toliko da ova šućmur boja mojih zenica postane vodena.