Iskonski osećaj

Za početak – samo akord. Ne mol, nego neki jak, stamen i zreo dur, nalik na kasno leto ili ranu jesen… Jasno složen u ritam. Neki brz ritam. Da me pripremi… Da mi zaigra sve negde unutra u iščekivanju… Kao rulanje po pisti…

Onda bas… Da se ne ističe, da ga ne primetim, ali da ipak samo odjednom osetim da ga ima. Da vibrira po utrobi… Svuda… Žica po žica, prst po prst, da osenči onaj akord… Kao sumrak… Da mu da smernice i patinu… Ukus…

Na kraju – bubanj. Ne timpani, ne činele… Tek malo basa i mnogo doboša… Ali – u potpunom kontraritmu. Sasvim u kontraritmu. I jako… Najjače!!! Da varniči koliko je jako… Kao grmljavina… Da baca iskre oko sebe i da ruke idu skroz gore i sruče udarac na rastegnutu kožu svom snagom… Ali brzo… Skroz brzo… Da se podignem. Da počnem da levitiram. Da zažmurim… I gledam boje…

Boje…

To je taj filing… To je taj…

Iskonski osećaj da si živ…

Ritam disanja

Pa… Da udahnem još jedan dim, pa da odahnem… Na kratko…

Od svih laži, smicalica, prevara, ludosti, prizemnosti, cinizama… Ružnih reči…

Prilično sam umoran. I neka nejasna jeka odzvanja u ušima…

Hm, da udahnem još jedan dim… Pa da odahnem… Bar malo…

Od svih gluposti, primitivizama, gorčina, poluistina, ogovaranja… Oborenih pogleda…

Spava mi se. I neki magloviti pejsaži utapaju se u sivi vidokrug…

Nego, da udahnem još jedan… Dim… Pa da odahnem… Tek trunku…

Od svih nevremena, idiotizama, neverica, strahova, torokanja… Loših ljudi… Kao i sam što sam, verovatno…

Nek ide sve, žmurim već… Neki čudan ukus soli klizi mi niz obraze…

Tja… da udahnem još samo jednom… Pa da na miru izdahnem…

Beskraj

Dobro su smislili taj znak za beskraj… Dva spojena kružića…

Zato ne volim duga pića…

Samo dna kratkih umeju to da ocrtaju onako kako treba…

Mada, ne… To nije znak za sve naše gluposti, iako se protežu bez kraja… Krug je, kažu, savršen oblik… Ne ide to… Uz gluposti, mislim…

Kada mahnem momku za šankom, on zna… Pakuje dva dna jedno do drugog na tamni mahagonij… U savršenom neskladu, kao bluz…

Probijam se kroz tečnost, sve do njenog korena, do ona tri praakorda koje su umorni crni prsti prebirali po žicama kao po nekim gospodnje ravnim brazdama… U nekom Novom Orleansu… Kao da stari nikada nije ni postojao drugačije do u sećanju…

Što belom, što crnom…

Zato su potrebna dva… Jedan je znak za nulu… Ništa… Ali dva…? To je već infinitum… Bezgraničnost…

Ipak, to nije znak za sve naše gluposti… Njih i ne treba markirati…

Kada mahnem… On zna… Dva kruga jedan do drugog, na mahagoniju…

Curim kroz tu belinu… Oči mi se znoje… Kapi padaju na krugove, ocrtavaju zenice… Tek da se pogledamo u oči – beskraj i ja…

Odlomak iz romana “Bezimena“

(Uz čitanje preporučujem ovu pesmu)

Jer, za dobru svirku moraš da dotakneš život, definitivno, i to sa svake strane, da ga opipaš, spolja i iznutra, da umeš da zaroniš, duboko, najdublje, čak sa one strane stvarnosti na kojoj nema danas i juče, nema ni sutra, kao onaj zaboravljeni jezik meskalero koji mi je jednom davno neko spomenuo… Da poletiš bez krila, roniš na dah, da ploviš bez kompasa i sekstanta pučinom koja nema granica, da ceo život pretočiš u neki neobjašnjivi spot, da se, u smeni kratkih i dugih kadrova, u njemu prepletu i pramenovi i pogledi i oni stidljivi prsti koji vire ispod rukava, sve čežnje i strepnje, sve one rečene i prećutane reči, piksla na toplovodnim cevima i komšijski pasulj, sve uzvišeno i prizemno, tezge i bulevari, obale, mostovi i talasi, planine i podnožja, pa i svi promašaji, kao žica u kišom natopljenom obrazu ili smeša tekile i piva u birtiji sa pikadom, sve Saške i jutra sa bljutavom ili malo boljom kafom, svi pijani gosti, lake žene, gazde i oni koji to nisu, ljigavci koji upisuju gradjevinski i njihovi očevi koji se slikaju ispred, sva ostavljena deca… I ovaj memljivi promukli glas koji imitira Toma Veitsa koji pritajeno ponavlja – šalalalalala… To je El Em koji se zaneo… A i ja sam se zaneo, izgleda, u nekom hipnotičkom stanju svesti rulajući kroz film svog života koji sam smestio u neki ogroman i „zbrda zdola“ spot, jer… I Dule je tu, nisam ni primetio kada je ušao, i on prebira po gitari akorde za „Jersey girl“…

– Zato, ne uznemiravaj me jer nemam vremena,

idem da vidim svoju devojku..

I ništa drugo na svetu nije važno

kada si zaljubljen u devojku iz Džersija.

Šalalalalalala…

I zovem tvoje ime i ne mogu da spavam po celu noć,

Šalalalalalalala….

Šalalalalalalaaaaa… Šalalalalalalala….

I pevamo sva trojica, svako u svojoj harmoniji,  svako u svom svetu…

Šalalalala….

Mešamo se sa akordima, muzikom, starim Tomom koji vapi za devojkom iz Džersija, a i mi, zajedno sa njim, vapimo svako za svojim Džersijem, ma ko ili ma šta on bio…. Šalalalalala, rugamo se popodnevu i tražimo šifre za taj meskalero za koji nisam siguran da postoji, i, ako postoji, mora da se svira u tim poluakordima njuorleanških crnaca, zagubljenih negde na pola puta izmedju ropstva i slobode…

Bez juče, bez danas i naročito bez sutra…

Znao sam da subotnju svirku ne smem da propustim.

Zatvoren

Ne znam kad… Ni gde… Te dimenzije sam uspeo da zaboravim, zaboravljajući sve drugo… Ali, recimo – jedne od burnih pijanih noći u nekom kafeu na putu za nigde… Okružen gomilom neznanaca sa kojima sam glumio instant prijatelje…

Razmenjivali smo izmišljene uspomene protkane psovkama i znojem… Kao ture… Kao…

Izmišljene…?

Hm… Pa, recimo…

Jedan od njih ispričao je priču. Neku sa smešnom poentom. Neku od onih koje se ne pamte. U gomili drugih, jednako besmislenih…

Ipak… Kao kakav druid iz nekog prasveta, prokleti Merlin, složio je nekoliko slova u čudno poznat niz i umetnuo tu reč u celinu kao neki tajni kod…

Vradžina je bila jaka… Prejaka… Usisao sam sam sebe, kao slivnik…

Jutro sam dočekao zatvoren u svojoj duši…

Nešto kao…

Nešto kao…

Kupam se u linijama… Prevlačim terete sa dlanova na dušu i obratno… Negde u uglu, sažimam sumnje u paučinu… Tako je ljigavo siva da je nemoguće ne primetiti je…

Single ili 1.5, pitanje je koje me nervira već pola sata, i ja ne umem da dam odgovor ovoj glupoj spravi… Svejedno mi je… Potrebno mi je samo da beleži ono što imam da kažem…

A u stvari…

Osim paučine koja kao da je obavila svaku reč koju bi vredelo zapisati, nema mnogo toga…

To nešto tereta koji se valjda već i sam prevlači sa dlanova na dušu… I obratno…

I obratno…

Valjda nalik na klot-frket koji je pauk izatkao baš na tom ćošku koji me tako uporno proganja noćas…

Ma, teraj se spajdi, dok ne odsviraš akord na tim linijama koje si tkao, bar nalik na onaj moj koji prevlačim, pravolinijski, satima već, od duše ka dlanovima (treba li reći – i obratno), trebalo bi da znaš – ja se tuširam u linijama, iako ne znam koji razmak da odaberem…

A ti to nikada nećeš umeti…

Mada…

Nešto kao znaš…

Čim sediš toliko dugo u tom uglu iz koga ja tako jako želim da uzmaknem…