Svetla i bluz

Nepristojan sam, mrzi me da pričam… Zato ne progovaram. Samo puštam svetla da promiču kraj mene… I bluz da klizi kroz mene…

Možda ostavljam utisak nadmene osobe, ali ne mogu sada da mislim o tome. Kvačilo i gas, miris nafte, plišane lutke koje izlaze i ulaze… Svetla kraj mene i bluz kroz mene…

Prija…

Nešto zvezda sa tamno teget neba viri… Kroz prozor… Pomišljam na Egziperija, baobabe i asteroid i smešim se. Da, Antoan, mislim da misle da sam lud… Lud i prepotentan… A u stvari, samo sam nepristojan… Jer ćutim… Samo bih da gledam svetla kako promiču kraj mene… I puštam bluz… Da curi… Iz mene…

Advertisements

Čovek medju ljudima

Pevušim pesmicu čije reči ne znam i taj apsurd je dovoljan da me iznese van uobičajenih okvira. Negde gde srećem prijatelje bez imena i slušam muziku bez nota. Najlepše slike krijem ispod zatvorenih kapaka i tek kada žmurim vidim boje…

Tu i tamo okrznemo se aurama, onako u prolazu, i znam da je to trenutak u kome rešavam jednu od najvećih misterija sveta – pronalazim čoveka u moru ljudi… Deluje pesimistički, ali zapravo je suprotnost tome, jer ne govori o stanju ljudi koji me ne zanimaju, već o veličini i vrednosti čoveka koga sam pronašao. Već samo saznanje da nekoga ima u ovoj beskrajnoj smesi bezličnih i nepostojećih čini me srećnim…

To znači… Da nisam jedini koji se vrzma okolo, da je moguće da će pesma dobiti reči… Muzika note… Prijatelji imena… I da ću i otvorenih očiju videti boje…

Kaži gde je ljubav

Rekao mi je da mu je bilo svejedno hoće li ubiti ili će ga ubiti. Rekao je da je pucao i da su na njega pucali. Da je video mrtve ugašene oči i nesrećnu decu. Da je krv tekla kao voda i da je krvi često bilo i više nego vode.

Rekao mi je da je strahota bilo toliko da su ženama usahle suze i da su prestale da plaču. Cerekanja je bilo na pretek, a osmesi su zaboravljeni… Rekao mi je da su životinje otišle iz tog pakla, a ptice neko vreme kružile, pa odletele i one. Ono za šta su verovali da je ljubav, bila je u stvari mržnja, a za pravu ljubav postalo je nejasno da li je ikada bivstvovala tu…

Rekao mi je da mu je svejedno da li se smeje ili plače i da li se radja ili umire. Rekao mi je da ga ne gledam u oči jer lako mogu nestati u praznini njegovog pogleda kao što se već dešavalo onima koji nisu slušali…

Zato sam samo gledao u komadiće razbijene nade kako se kotrljaju u raznim pravcima daleko od mene…

Privremeni članak

Ovo je tek upoznavanje sa novim mestom na koje sam preselio svoj stari blog. Ovo mi se čini konfornijim, lepšim, komotnijim… Ima više mesta, više mogućnosti, više stranica… Mogu sa svima koji ovde budu dolazili da podelim više stvari, od fotografija, preko moje kratke proze, do muzike… Muzika mi je veoma važna, zato sam i postavio već kategoriju pod nazivom “Moja muzika“… To neće biti “esencija“ onoga što smatram dobrim. Vremenom  sam shvatio da je nemoguće napraviti idealan izbor bilo čega, a ponajmanje muzike, ali ipak, računam da je muzika koju sluša nešto po čemu se čovek može “nazreti“…

Pošto nemam nameru da ovde ikada napišem klasičnu biografiju, možda će vam muzika pomoći da vidite sa kim imate posla…

Postavio sam i kategoriju pod nazivom “Moj stav“… Tu imam samo jedan članak, za sada, ali to ne znači da nemam stav o stvarima koje nas okružuju… Sa kojima živimo… Očekujte tu nove sadržaje, komentarišite, slobodno se BAVITE mojim stavom… On nije najbolji, samo je ličan… Preterano! Ali, i to je prednost bloga…

Tu je kategorija “Prvi roman“ u kojoj se bavim stvarima vezanim za moj prvi roman, jel’te… 🙂 O tome sam sve rekao na stranici “O Oblogovanom“, i ničega novog nema… Ali namera mi je da vas tu obaveštavam o svemu što se dešava ili će se dešavati sa romanom…

Na kraju, ali nikako najmanje važno, pre svega zato što je zbog tih tekstova i nastao ovaj blog… “Moje kratke forme“… Biće mi drago ako u tim uvek drugačijim nizovima reči, pronadjete nešto svoje, pronadjete sebe… Na neki način, biće mi lakše… Jer, poverovaću da nisam sam na nekom putu za nigde…

Namere su mi, u svakom slučaju, dobre… Voleo bih da se ovde, u neko dogledno vreme, druže osobe koje umeju da pobegnu od stvarnosti oko sebe… Koje se osećaju drugačijim… Koje… Voleo bih da otvorim i nove kategorije… Neke koje nam svima padnu na pamet… Jedino što ne bih voleo jeste… Da ovo mesto bude pusto…

Zato vas odmah pozivam da posetite i ostale strane na ovom blogu… Pre svega “Moje kratke forme“

Prva muzička linija

Dakle, kao što rekoh već na par mesta… Ovo nije “esencija“ stvari koje slušam, ovo je nešto što se samo nalazi trenutno u vrhu mojih muzičkih prohteva… Muzika je važna, meni bar, jer mi često otkriva sa kim imam posla…  Pa, eto, otkrivam vam delić onoga što u ovom trenutku smatram nekom mojom muzikom… (Naravno, biće ovde još članaka, ovaj je samo PRVI…)

Tom Waits

The Cranberries

Cocosuma

Angus&Julia Stone

Don’t cry for me, Angelina…!

Smorili su više po novinama i po medijima o njoj i njenom filmu, pa sada i ja malo smaram… Ali, moje razmišljanje i nije toliko o njoj, već o tim promašenim manirima koji nam se serviraju iz tog promašenog sveta koji je odavno izgubio svaku vezu sa realnim životom i tera nas da nestanemo iz sebe samih i ustupimo mesto nekom drugom ’’ja’’.

Konkretno, večeras nam, vidim, sam Šerbedžija, navodno vidno ljut, objašnjava kako smo povredili Andju, i kako je ona, eto, i plakala što ne razumemo njen film… A on je, znate, o ljubavi… Jeste da je brutalan, jeste da deca lete kroz prozor i svako malo siluju po neku ženu, (citiram američke kritičare, ne naše) i jeste da je je samo jedna strana loša, (šta loša, kažu – patogeno loša) ali nije ona (Andja) kriva (ne, valjda sam ja pisao scenario…?), i nije u redu da ona sada, eto, plače zbog nas koji ne umemo da razumemo o čemu se radi u filmu…

Nemoj da mi iko stavi komentar u stilu ’’nisi odgledao pa nemaš prava da sudiš o filmu’’, jer unapred odgovaram, ni ona nije ’’odgledala’’ pa je napravila ceo film o ratu u Bosni… I odgovaram još, priča o filmu i nije poenta ovog teksta…

Poenta je ružno lažna floskula: ’’Oh, it’s so nice…’’ koja se u plitko-američkom pogledu na svet mora upotrebiti svuda i za sve, jer je to ’’politički korektno’’… Nema veze što je skroz neiskreno… Ali to je NOVI ČOVEK u koga se moramo izmetnuti, to je onaj koji se mora useliti u nas kad iselimo sebe same…

O, komšija, pljuješ mi ispred vrata, ’’it’s so nice…’’ Baš sam srećan što je tebi lepo zbog toga, divno… (Meni to pomalo smeta…? Uh, baš nemam razumevanja za komšije, promeniću se, stvarno…) So nice… Zaista…

O, stidljivi ljudi biće proglašeni za mentalne bolesnike, it’s so nice, divno, zaista… (Jesam li ja stidljiv, hm…? Jesam malo, ali moraću da poradim na sebi, promeniću se…) It’s so nice…!!!

O, Angelina snimila film u kome su moji sunarodnici predstavljeni kao monstrumi…? It’s so nice, so nice… (Malo nisam siguran da je to baš tako…? Moraću da se promenim, moraću, nije u redu, eno Rade kaže da ona sad plače jer sumnjam u nju i njen film…) It’s so nice, oh, so, so nice…!

Da se razumemo, ja ne verujem u priču da smo mi bili ’’good guys’’, ali ne verujem ni u priču da smo bili isključivo ’’bad guys’’… Tako glupe priče mogu da egzistiraju samo u Holivudu i nigde više…

So, don’t cry for me, Angelina…

Kad već kenjate o različitostima u tom novom svetskom poretku, onda ih konačno i prihvatite… Nije mi ’’so nice’’ da progutam sve vaše bljuvotine…

Prostije rečeno, bljuje mi se… Hoćete li vi da probate da progutate moje…?

Lozinka

Hteo bih da podignem nešto novca iz ove metalne kutije u kojoj se čuva moja nagrada za rad.

’’Unesite kod i pritisnite enter’’, piše na displeju…

Pritiskam tipke redosledom koji vrtim po glavi. To zaista otvara taj čudni sezam.

Proverio bih poštu u svom imaginarnom elektronskom sandučetu. Hteo bih da vidim šta su mi pisali znani i neznani, koliko besmislenih reklama valja obrisati večeras…

Naravno, username i password se podrazumevaju…

Opet pritiskam tipke odredjenim redosledom… Opet nisam zaboravio kako da ih složim i vrata se iznova otvaraju…

Svratio bih i u onaj virtuelni kutak u kome razmenjujem reči, fotografije, muziku koju slušam, sa prisnim neznancima, bliskim strancima, ljudima koje većinom nisam nikada video, ali nekako verujem da ih poznajem… Na tom ’’ćošku za gluvarenje’’ nemoguće je povući liniju koja će odvojiti stvarno od nestvarnog, ali…  Za pristup tom mestu…

Username… Password… Log in…

I opet tipke složene u neku vrstu prave alhemičarske tajne… I vrata se otvaraju…

I tako redom…

Kada plaćam komadom plastike…

’’Molim, unesite kod.’’

Kada proveravam račun u banci… Pristupam mom muzičkom kutku… Kada ovde unosim reči…

’’Molim vas, unesite korisničko ime i lozinku!’’

Lozinku, lozinku, kod password, kod, pasword, lozinku, tajnu šifru, čarobne reči, abrakadabra…!!!

Ima ih gomila!!!

A moje brazde su stare, sve češće i brže zaboravljaju…

Razmišljam da ih sve zapišem na jedno mesto… Samo… To moram zaključati, obavezno… Potreban mi je što bolji kod. Lozinka. Šta god…

Jer…

Tamo će biti ceo moj život… Zaključan sa par cifara… Koje ne smem da zaboravim, jer… Na treći pokušaj gase račun… I sve što je u njemu ikad bilo…