Šta je bilo posle…?

(predlog muzičke podloge)

U vreme kada sat otkucava i Pepeljuga gubi cipelicu trčeći da uhvati kočiju pre nego što se ova premetne u tikvu ludaju, dakle, u tih dvanaest ding-dongova, načinjem pitanje…

Šta je bilo posle…?

Sa Pepeljugom i mladoženjom joj…?

Znam znam, ’’srećno i zadovoljno do kraja bla, bla, bla…’’, ali ipak…

Prvo, ne verujem da su one zle sestre ostale neme… Sigurno su pokušale štogod, zabacile poneku spletku na dvorske kapije i čekale da se neko primi… Ili angažovale vilu suprotnih ’’svetonazora’’, onu koja od staklene cipelice ’’abrakadabrira’’ vojničku čizmu…

Gde su sve one druge devojke sa čuvenog bala, ne verujem da su baš sedele skrštenih ruku dok je princ čistio pepeo sa ’’one seljančure’’…

Pa, i njih dvoje, ruku na srce… Različiti karakteri skroz… On, sin uticajnog tate, očito dovoljno besposlen da može da luta po svetu i merka ženska stopala… I ona, bez ikoga, napuštena i sama, čista radnička klasa, sirotinja raja, što bi se reklo, k’o stvorena za danak u krvi i slične stvari…

Je l’ mu celog života donosila doručak u krevet, ugadjala u svakom smislu, ispunjavala ama baš svaki hir…? Sve iz zahvalnosti što je ispipkao sve ženske noge u kraljevstvu dok je nije našao… Je l’ joj dosadilo…? I da jeste ne bi imala kud… Da se vrati pepelu i maćehi..? I pri tom se zameri najmoćnijem liku u kraljevstvu…?

Je l’ njemu dosadilo…? Izvini, a zašto bi…?

O, čoveče…

Hm, logično je…

’’Živeli su srećno i zadovoljno i bla, bla, bla…’’

Advertisements

Izgubljene stvari

Tumaram, bez veze i reda… Iz dosade…

Krišom se odmeravam… Hm, godine već sasvim primetno skiciraju po mom licu. Veći deo linija dlana pretočio se u stvarnost, heh… Obrisi nekih ružnih pega polako se rasporedjuju u oblik čudnih sazveždja po mojim rukama…

Ne znam…

Da zagrebem malo i večeras, ipak… Tek malo…

Nerazgovetna buka, nemiri, gomila želja ovakvih ili onakvih, budalasanje, hvalisanje… Prazne reči, reči, reči…

Moram… Sad moram… Da zagrebem… Još malo…

Izludjivanje, grubosti, lukavstva…

Ma, daj… Otržem ceo sloj…!

Ružne navike, podmetanja… Prazne reči, reči, reči…

Čupam panično, bacam ljušture oko sebe…!

Praznina, praznina, praznina…

I konačno, negde medju sasvim zaboravljenim čudima koja ni ne prepoznajem… Nazirem strepnje ostarelog dečaka.

–   Tražiš nešto…? – čujem…

–   Ma, ne… Ništa… Ništa važno – kažem lepeći masku nazad na lice…

Uh…

Izgubljene stvari često iskrsnu niotkuda, kad im se najmanje nadaš. Možda će tako jednom biti i sa spasenjem…

Pitanje i odgovor

–          Misliš li da sam normalna…? – pita.

Hm… Zaranjam u njen pogled, puštam se da kao kamen potonem u te dubine…

Vidim boje… Bezbroj nijansi… Vidim mir, spokoj… Sumnje i strepnje… Bisere u marinadi od snova… Ljude i decu… Sebe, daleko boljeg nego što zapravo jesam…

Vidim Dobro… I cvet potpuno drugačiji u gomili drugih… Sve je tako različito od gomile svega drugog…

Glas me lagano vraća gore. Nežno i polako. Izranjam pred zbunjeni osmeh:

–          Hej, pa, reci… Misliš li da sam normalna…?

–          Naravno da ne mislim, šta ti je… Znaš da te nikada ne bih tako uvredio…

Iskonski osećaj

Za početak – samo akord. Ne mol, nego neki jak, stamen i zreo dur, nalik na kasno leto ili ranu jesen… Jasno složen u ritam. Neki brz ritam. Da me pripremi… Da mi zaigra sve negde unutra u iščekivanju… Kao rulanje po pisti…

Onda bas… Da se ne ističe, da ga ne primetim, ali da ipak samo odjednom osetim da ga ima. Da vibrira po utrobi… Svuda… Žica po žica, prst po prst, da osenči onaj akord… Kao sumrak… Da mu da smernice i patinu… Ukus…

Na kraju – bubanj. Ne timpani, ne činele… Tek malo basa i mnogo doboša… Ali – u potpunom kontraritmu. Sasvim u kontraritmu. I jako… Najjače!!! Da varniči koliko je jako… Kao grmljavina… Da baca iskre oko sebe i da ruke idu skroz gore i sruče udarac na rastegnutu kožu svom snagom… Ali brzo… Skroz brzo… Da se podignem. Da počnem da levitiram. Da zažmurim… I gledam boje…

Boje…

To je taj filing… To je taj…

Iskonski osećaj da si živ…

Ritam disanja

Pa… Da udahnem još jedan dim, pa da odahnem… Na kratko…

Od svih laži, smicalica, prevara, ludosti, prizemnosti, cinizama… Ružnih reči…

Prilično sam umoran. I neka nejasna jeka odzvanja u ušima…

Hm, da udahnem još jedan dim… Pa da odahnem… Bar malo…

Od svih gluposti, primitivizama, gorčina, poluistina, ogovaranja… Oborenih pogleda…

Spava mi se. I neki magloviti pejsaži utapaju se u sivi vidokrug…

Nego, da udahnem još jedan… Dim… Pa da odahnem… Tek trunku…

Od svih nevremena, idiotizama, neverica, strahova, torokanja… Loših ljudi… Kao i sam što sam, verovatno…

Nek ide sve, žmurim već… Neki čudan ukus soli klizi mi niz obraze…

Tja… da udahnem još samo jednom… Pa da na miru izdahnem…

Beskraj

Dobro su smislili taj znak za beskraj… Dva spojena kružića…

Zato ne volim duga pića…

Samo dna kratkih umeju to da ocrtaju onako kako treba…

Mada, ne… To nije znak za sve naše gluposti, iako se protežu bez kraja… Krug je, kažu, savršen oblik… Ne ide to… Uz gluposti, mislim…

Kada mahnem momku za šankom, on zna… Pakuje dva dna jedno do drugog na tamni mahagonij… U savršenom neskladu, kao bluz…

Probijam se kroz tečnost, sve do njenog korena, do ona tri praakorda koje su umorni crni prsti prebirali po žicama kao po nekim gospodnje ravnim brazdama… U nekom Novom Orleansu… Kao da stari nikada nije ni postojao drugačije do u sećanju…

Što belom, što crnom…

Zato su potrebna dva… Jedan je znak za nulu… Ništa… Ali dva…? To je već infinitum… Bezgraničnost…

Ipak, to nije znak za sve naše gluposti… Njih i ne treba markirati…

Kada mahnem… On zna… Dva kruga jedan do drugog, na mahagoniju…

Curim kroz tu belinu… Oči mi se znoje… Kapi padaju na krugove, ocrtavaju zenice… Tek da se pogledamo u oči – beskraj i ja…

Odlomak iz romana “Bezimena“

(Uz čitanje preporučujem ovu pesmu)

Jer, za dobru svirku moraš da dotakneš život, definitivno, i to sa svake strane, da ga opipaš, spolja i iznutra, da umeš da zaroniš, duboko, najdublje, čak sa one strane stvarnosti na kojoj nema danas i juče, nema ni sutra, kao onaj zaboravljeni jezik meskalero koji mi je jednom davno neko spomenuo… Da poletiš bez krila, roniš na dah, da ploviš bez kompasa i sekstanta pučinom koja nema granica, da ceo život pretočiš u neki neobjašnjivi spot, da se, u smeni kratkih i dugih kadrova, u njemu prepletu i pramenovi i pogledi i oni stidljivi prsti koji vire ispod rukava, sve čežnje i strepnje, sve one rečene i prećutane reči, piksla na toplovodnim cevima i komšijski pasulj, sve uzvišeno i prizemno, tezge i bulevari, obale, mostovi i talasi, planine i podnožja, pa i svi promašaji, kao žica u kišom natopljenom obrazu ili smeša tekile i piva u birtiji sa pikadom, sve Saške i jutra sa bljutavom ili malo boljom kafom, svi pijani gosti, lake žene, gazde i oni koji to nisu, ljigavci koji upisuju gradjevinski i njihovi očevi koji se slikaju ispred, sva ostavljena deca… I ovaj memljivi promukli glas koji imitira Toma Veitsa koji pritajeno ponavlja – šalalalalala… To je El Em koji se zaneo… A i ja sam se zaneo, izgleda, u nekom hipnotičkom stanju svesti rulajući kroz film svog života koji sam smestio u neki ogroman i „zbrda zdola“ spot, jer… I Dule je tu, nisam ni primetio kada je ušao, i on prebira po gitari akorde za „Jersey girl“…

– Zato, ne uznemiravaj me jer nemam vremena,

idem da vidim svoju devojku..

I ništa drugo na svetu nije važno

kada si zaljubljen u devojku iz Džersija.

Šalalalalalala…

I zovem tvoje ime i ne mogu da spavam po celu noć,

Šalalalalalalala….

Šalalalalalalaaaaa… Šalalalalalalala….

I pevamo sva trojica, svako u svojoj harmoniji,  svako u svom svetu…

Šalalalala….

Mešamo se sa akordima, muzikom, starim Tomom koji vapi za devojkom iz Džersija, a i mi, zajedno sa njim, vapimo svako za svojim Džersijem, ma ko ili ma šta on bio…. Šalalalalala, rugamo se popodnevu i tražimo šifre za taj meskalero za koji nisam siguran da postoji, i, ako postoji, mora da se svira u tim poluakordima njuorleanških crnaca, zagubljenih negde na pola puta izmedju ropstva i slobode…

Bez juče, bez danas i naročito bez sutra…

Znao sam da subotnju svirku ne smem da propustim.