Odlomak iz romana “Bezimena“

(Uz čitanje preporučujem ovu pesmu)

Jer, za dobru svirku moraš da dotakneš život, definitivno, i to sa svake strane, da ga opipaš, spolja i iznutra, da umeš da zaroniš, duboko, najdublje, čak sa one strane stvarnosti na kojoj nema danas i juče, nema ni sutra, kao onaj zaboravljeni jezik meskalero koji mi je jednom davno neko spomenuo… Da poletiš bez krila, roniš na dah, da ploviš bez kompasa i sekstanta pučinom koja nema granica, da ceo život pretočiš u neki neobjašnjivi spot, da se, u smeni kratkih i dugih kadrova, u njemu prepletu i pramenovi i pogledi i oni stidljivi prsti koji vire ispod rukava, sve čežnje i strepnje, sve one rečene i prećutane reči, piksla na toplovodnim cevima i komšijski pasulj, sve uzvišeno i prizemno, tezge i bulevari, obale, mostovi i talasi, planine i podnožja, pa i svi promašaji, kao žica u kišom natopljenom obrazu ili smeša tekile i piva u birtiji sa pikadom, sve Saške i jutra sa bljutavom ili malo boljom kafom, svi pijani gosti, lake žene, gazde i oni koji to nisu, ljigavci koji upisuju gradjevinski i njihovi očevi koji se slikaju ispred, sva ostavljena deca… I ovaj memljivi promukli glas koji imitira Toma Veitsa koji pritajeno ponavlja – šalalalalala… To je El Em koji se zaneo… A i ja sam se zaneo, izgleda, u nekom hipnotičkom stanju svesti rulajući kroz film svog života koji sam smestio u neki ogroman i „zbrda zdola“ spot, jer… I Dule je tu, nisam ni primetio kada je ušao, i on prebira po gitari akorde za „Jersey girl“…

– Zato, ne uznemiravaj me jer nemam vremena,

idem da vidim svoju devojku..

I ništa drugo na svetu nije važno

kada si zaljubljen u devojku iz Džersija.

Šalalalalalala…

I zovem tvoje ime i ne mogu da spavam po celu noć,

Šalalalalalalala….

Šalalalalalalaaaaa… Šalalalalalalala….

I pevamo sva trojica, svako u svojoj harmoniji,  svako u svom svetu…

Šalalalala….

Mešamo se sa akordima, muzikom, starim Tomom koji vapi za devojkom iz Džersija, a i mi, zajedno sa njim, vapimo svako za svojim Džersijem, ma ko ili ma šta on bio…. Šalalalalala, rugamo se popodnevu i tražimo šifre za taj meskalero za koji nisam siguran da postoji, i, ako postoji, mora da se svira u tim poluakordima njuorleanških crnaca, zagubljenih negde na pola puta izmedju ropstva i slobode…

Bez juče, bez danas i naročito bez sutra…

Znao sam da subotnju svirku ne smem da propustim.

Advertisements

Zatvoren

Ne znam kad… Ni gde… Te dimenzije sam uspeo da zaboravim, zaboravljajući sve drugo… Ali, recimo – jedne od burnih pijanih noći u nekom kafeu na putu za nigde… Okružen gomilom neznanaca sa kojima sam glumio instant prijatelje…

Razmenjivali smo izmišljene uspomene protkane psovkama i znojem… Kao ture… Kao…

Izmišljene…?

Hm… Pa, recimo…

Jedan od njih ispričao je priču. Neku sa smešnom poentom. Neku od onih koje se ne pamte. U gomili drugih, jednako besmislenih…

Ipak… Kao kakav druid iz nekog prasveta, prokleti Merlin, složio je nekoliko slova u čudno poznat niz i umetnuo tu reč u celinu kao neki tajni kod…

Vradžina je bila jaka… Prejaka… Usisao sam sam sebe, kao slivnik…

Jutro sam dočekao zatvoren u svojoj duši…

Nešto kao…

Nešto kao…

Kupam se u linijama… Prevlačim terete sa dlanova na dušu i obratno… Negde u uglu, sažimam sumnje u paučinu… Tako je ljigavo siva da je nemoguće ne primetiti je…

Single ili 1.5, pitanje je koje me nervira već pola sata, i ja ne umem da dam odgovor ovoj glupoj spravi… Svejedno mi je… Potrebno mi je samo da beleži ono što imam da kažem…

A u stvari…

Osim paučine koja kao da je obavila svaku reč koju bi vredelo zapisati, nema mnogo toga…

To nešto tereta koji se valjda već i sam prevlači sa dlanova na dušu… I obratno…

I obratno…

Valjda nalik na klot-frket koji je pauk izatkao baš na tom ćošku koji me tako uporno proganja noćas…

Ma, teraj se spajdi, dok ne odsviraš akord na tim linijama koje si tkao, bar nalik na onaj moj koji prevlačim, pravolinijski, satima već, od duše ka dlanovima (treba li reći – i obratno), trebalo bi da znaš – ja se tuširam u linijama, iako ne znam koji razmak da odaberem…

A ti to nikada nećeš umeti…

Mada…

Nešto kao znaš…

Čim sediš toliko dugo u tom uglu iz koga ja tako jako želim da uzmaknem…