Звук

Тужни су зидови по којима само сунчеве сенке и влага остављају трагове. Међу њима трули пустош. Празнина.

Једино звук остави искрен печат постојања.

Био то плач. Или смех.

Само немој да је тишина.

Advertisements

Светлост

У најдубљој тами, само тињај.

И чекај.

Ако постанеш ватра, попишаће се по теби дежурни фарисеји и угасиће те. Онако успут. Не зато што су препознали твој плам, већ из обичног страха да не изазовеш пожар.

Не.

Само чекај. Буди стрпљив.

Пропусти и онај тренутак у којем можеш постати ватромет. Одвратна, петоминутна забава за масе. То ниси ти. Ниси за то рођен.

Ти си вечност, а не тренутак.

Чекај… Само чекај, стрпљиво…

И када наиђе прави ветар, букни! Гори, пали!

Спали све што ти се нађе на путу!

Када стигнеш до краја, пред тобом ће остати само светлост, саздана од сна који је у оној најдубљој тами тињао у теби.

Речи за огрев

Покушавам да осликам дан.

Не иде.

Све боје су хладне. Не мичу. Само се сива разлила по ноћи. Вуче на маглу, облаке и тромо хујање.

Ветру се супротставља крцкање столарије и остаци гита испод којих продире хладноћа.

Остају само речи које би могле да огреју. Једино њих умем да разгорим. Понекад.

Димензије

Имао сам толико димензија на уму, али ти си веровала у те обичне три. Две су чиниле површину имања, а трећа висину куће која ће правити сенку на травњаку који си сањала.

Посматрао сам те твоје фотографије на друштвеним мрежама и пратио како нестајеш. Заједно са тобом је нестала и димензија дубинe.

Остала је само површност.

Чика Раде

Када дође време за ту врсту растанака, обично се замислимо и присетимо свега по чему ћемо памтити човека кога испраћамо. Онда као кроз сито, тражимо добре, одвајајући их од лоших ствари. Када је чика Раде у питању, тај посао је више него лак – не верујем да ико може да се сети ичега лошег, да не причамо о нечему заиста значајно лошем што би везао за њега.

Шта је оно што памтимо, чега се сећамо?

Чика Раде је био миран, тих, скроман и породичан човек. Као чест гост у његовој кући, памтим га како долази са посла, руча, листа новине, дружи се са децом, породицом, пријатељима. Живео је свој живот, са њим се борио и у њему уживао колико је могао, посвећен пре свега својој породици. Живео је, дакле, свој живот и није никада завиривао у туђе, осим да помогне колико може, ако му помоћ затраже. По томе ћемо га посебно памтити, јер то је ретка особина данас.

Памтићемо га и по томе што је био човек посвећен природи. Волео је шетње, пратио само њему знане стазе и путељке и доносио кући изворску воду и шумске плодове од којих је тета Дафина правила сокове и џемове, а ми клинци, касније момци и девојке, на крају одрасли људи, уживали када би нас послужила њима.

Чика Раде био је и човек посвећен послу од којег је живео, од којег је хранио и школовао своју децу. Игром случаја, недуго пошто се пензионисао, ја сам се запослио у погону у којем је свој радни век провео и чика Раде. Тамо сам често имао прилику да чујем: ех, док је Сретен радио, он је то умео да среди; златне руке је имао Сретен; ма, кад даш посао Сретену, знаш да ће бити завршен, и тако редом. Нисам имао појма о коме причају, али временом, постало ми је јасно да је тај Сретен оставио добар и дубок траг за собом. Шта је веће признање, него када те се колеге сећају по добру годинама пошто одеш у пензију. Ретки су они који тиме могу да се подиче. Али, ко је Сретен, питао сам се? А одговор је био тако једноставан. Чика Радета, кога смо тако звали ми, комшије, блиски пријатељи из приватног живота и породица, на послу су звали именом које му је писало у личној карти: Сретен. Био сам тако поносан: знам човека!, хвалио сам се, одрастао сам дружећи се са његовом децом. Тако сам и ја, на неки начин, био поласкан због поштовања које му указују бивше колеге.

И тако, том својом преданошћу, стрпљењем и скромношћу, чика Раде и тета Дафина учинили су оно највише што двоје људи може да учини. То нису ни богатства, ни имања, ни новац  већ нешто много вредније: васпитали су своју децу да буду поштени људи, одшколовали их и подарили свету, да остану иза њих. Више од тога не постоји. То је највише што човек може да подари и себи за спомен, и друштву којег је део.

То су ствари по којима ћемо се сећати чика Радета. И овако сажете у неколико реченица, довољно говоре да смо данас испратили једног надасве доброг човека. Када такви одлазе, иза њих остаје празнина и недостајање. Али, остају и сећања. Сигуран сам да ћемо га помињати по добру, још дуго, док нас буде. Јер, ако се Сретена још увек сећају као доброг радника, још дуже ћемо се сећати Радета, као доброг човека.

Душе на стаклу

Неке душе су налик на витраже које мраз црта по прозорима.

Верујеш да су разигране, веселе. Геометријом пахуља насликају пасторалу. Ињем направе слику која нам се учини ремек-делом.

На крају, када их додирнеш, помислиш да су само ледене и хладне. Што вероватно и јесу.

Али, у пролеће, када све почне да пупи, оне цуре по стаклу.

Као да плачу.

Суд

Капљу тренуци.

Личе на секунде сата који је некад давно умео да куца време.

Тик-такао је тешко, споро, монотоно и топло. Тера ме да сањам. Или да размишљам, ако нисам за снове створен. Али, свакако, да муљам мисли, као грожђе које чека да постане вино.

Личи на хипнозу.

А није то. Живот је. И снови су.

Све је у том бурету у којем зри нека будућа истина. Отвориће је, једном, и рећи ће – ово је залутала берба, не знамо шта нам доноси.

И окусиће моје речи, муљајући их по вијугама, лагано, као да кушају вино.

И даће свој суд.