Кад фазани лете

Легенда каже да је Тито тог јутра пуцао на фазане, као и обично када је ишао у лов на ту пернату дивљач.

И ваљда их је промашивао.

И кажу да је неко из и данас надалеко познате врсте дупеувлакача рекао:

– Гле, мртви, а још лете!

На крају, легенда каже да је тако настала песма “Кад фазани лете“.

Advertisements

Лукаваго

Цедим речи, тешком муком, као пасту за зубе из тубе на измаку. Оне само извире и враћају се назад.

Не желе напоље. Као да им је доста. Тамо је све више глувих и оне се све теже гнезде, времена су сурова. Много је надмених људи и простих наслова у новинама. Од интерпункције само се знак узвика још држи, све остало се иселило из савременог језика.

И тешко им је да се мешају са простотама. Никад их раније није било у овој мери. Липте на све стране, као кад се излије канализација.

Идеали су замазани изметом, идеје проглашене будалаштинама, књиге изложене подсмеху.

У свету убијеног духа, пристојним речима није место. Тамо их чекају људи уских погледа из којих зенице једва извирују притиснуте капцима који само што се нису спојили.

Делују лукаво, зло.

Као крај оченаша.

Скоро па досадна прича

Знам жену која се грози жутих људи. Тврди да је хвата паника и мучнина када је близу Кинеза.

То је ружно.

Заиста.

Никада нисам имао ту врсту проблема из пар простих разлога – нисам расиста и не смета ми боја коже. Имао сам разна искуства, не намерно, више је реч о броју година које имам за собом, школама које сам завршио, градовима у којима сам живео и земљама које сам обишао. Имао сам блиски контакт са људима свих раса и разних нација. Никада нисам имао ни напад панике, ни мучнину, када је било ко од људи друге боје коже или нације био у мојој близини.

Не разумем како је то могуће, то разуме само моја познаница којој нешто у генима каже да мора да полуди када су у њеној близини људи друге расе.

И све ово било би једна досадна прича, да нисам налетео на то да та иста жена оптужује неке људе сличне мени за дискриминацију и наци(онали)зам.

Успут “подржава“ родну, расну (!!!) и “сваку другу“ равноправност и бла, бла, бла…

О, Боже… Пусти тог анђела да баци поглед на наше домаће радове.

Само нек’ суди исто.

И ђаволу и ђакону.

Шалалала…

Ту и тамо закачим блуз за твоје ревере.

Као некад прсте.

Није то нешто чему би требало придавати важност. То су само места на која су се давно качиле значке. То углавном није значило ништа.

Баш ништа.

Мада, значке нису блуз. А још мање прсти.

Проналажење

Кушаш моје најбоље снове.

Као вино. Или затворених капака, или погледа тако скривеног да не види ништа.

Само су осећаји важни.

Зенице дрхте. И жмуре, прекривене страхом, стидом, или нечим трећим.

У свему томе, негде ћеш се већ пронаћи.

Мени смета само једно. То што уопште не знам шта ти сањаш.

Пластика

Видео сам човека који сам некад био ја. И којег сам некада познавао.

Држао је длан на челу, погледа тупо упртог у сто на који се налактио. Као да тражи одговор на неко питање. Ко зна какво, али њему, очито, веома важно.

– Хеј, матори… – ударам га по рамену. Рачунам, обрадоваће се.

Уместо тога, гледа ме бело, као да се тек пробудио и први пут ме види. Одмах затим простире пластични осмех на своје вештачко лице.

Као, сетио се.

А није, знам.

Познајем себе којег сам некада познавао. И знам шта сам умео. И шта нисам.

А нисам умео да сакријем да се не сећам човека.

Кажем му ко сам.

Сетио ме се, мада није променио ни пластични осмех ни вештачко лице.

– Да ли се још бавиш новинарством? – упитао је.

Помислим, само на трен, било је толико других питања која бих поставио себи, само да могу да будем онај ја од некада.

Покушавао сам да не гледам у себе у том тренутку. Могуће је да сам се плашио лика у огледалу.

– Не – рекох – одавно не.

Не знам јесам ли тада раскрстио са собом, али чини ми се да му је лакнуло.

– Аха – рекао је. И бацио нотес, оловку, стресао муку са себе.

На крају се јавио на телефон који је упорно звонио.

Стрпљиво смо саслушали псовке са друге стране и заједно смо спустили слушалицу.

Напољу је мокро лишће боје старог злата прекривало улицу и ми смо размишљали како би било лепо да ту слику некако сместимо на овај блог.

И ето га.

 

Тачка препознавања

У којем лудилу ћемо се срести?

Твојем, препуном облака, неостварених жеља и прозора препуних кише која се слива по њима на различите начине. Некад су капи које хитају, хаотично као муве по углачаном стаклу, а некад сузе које споро траже путању по образу.

Или мојем…?

Препуном постова на блогу и трагова дна чашице од 0,05 на разним кафанским столовима.

Које год да је, наше је.