Поноћ (10-11.4.1999.)

Негде у даљини, лавеж…

Понеки ауто који проклизи кроз ноћ.

Наравно, уобичајени звуци кулера, стењања зграде која се слеже на трусном тлу и сата који споро и досадно куца.

У Холивуду, ово би била уводна сцена за horror/mistery/triller movie са клањем и врискањем.

Овде, у мојој улици, то је обична поноћ.

У једној таквој, дуго сам се љубио са једном тршавом плавушом, негде испод фонтане. У једној другој, исто таквој, дуго сам причао са једном црнком, уз флашу вина и мрак утуљен уличним светиљкама.

У некој сличној, пуној звезда, у празничној литији трећи пут смо обилазили око једног храма западној Бачкој. И чуо се авион. И чула се пуцњава. И небо је постало црвено као јаја која су чекала јутро на васкршњим трпезама.

Неки из литије су побегли. Неки су остали.

Не знам шта би било у Холивуду.

Код нас су ови што су побегли касније постали хероји.

Самострел

Пустили су неке сићушне новце да се котрљају нашим рачунима.

Забацим картицу у банкомат и имам сигуран улов, скоро двоструки минималац у професорској корпи.

Све је то испод просека.

Не жалим се. Имам више од оних што немају ништа.

Имам и интернет.

Тамо пише да је ђак самострелом убио наставника. Ипак, није сасвим јасно зашто се то догодило. Мишљења су подељена о томе ко је крив. Ваљда се наставник подметнуо под стрелу коју је ђак испалио у знак сећања на холокауст…?

Уосталом, ђак је малолетан. И остао је ђак, око тога готово да није било дискусије. Наравно, са обавезом да се два пута недељно јавља психологу. Завршиће разред, без дилеме.

Да је наставник ошамарио ђака, све би било сасвим јасно. Одмах би био суспендован, а накнадно би остао и без посла.

“Али, остао би жив!“, рекла би јавност, читај “невладине организације“

То су ЕУ стандарди.

Око тога нема зезања.

Тишина од картона

У старим архивама, под прстом прашине, у корицама свенулих боја, скриле се речи. На корак од распадања, на папиру који већ дуго одолева времену, жутом као кожа светитеља, као восак.

Бледа, испосничка шака једина је која још може да додирне ту крту хартију и потражи пупчану врпцу ка прошлости, танку као нит и крхку као примирја у братоубилачким ратовима.

Сваки гласан звук прети да развеје у црвоточину претворене записе. Они се читају тихо, шапатом.

Лако се губе у вреви Вавилона, у мантрама искривљених вредности.

Које допиру, надиру са свих страна. Фреквенција. Провајдерских пакета.

У том хаосу бесмисла, правим тишину од картона. Мали храм. За једноставне молитве.

Систем малих вредности

Знаш оно… Неки људи које срећеш, укалупљени у систем малих вредности…

Живе сасвим уређеним животом.

Све је ту, и рођендани и празници, комшије са којима се пије кафа и размењују лаки трачеви, буђење у исти сат, спавање у десет или једанаест, даљински на тачно одређеном кутку стола, кишобран у складу са временском прогнозом, устаљена свакодневица.

Деца са строго наметнутим вредностима, са испројектованим циљевима који миришу на њихове неостварене жеље.

Пријатељи спаковани у калуп интересне групе. Воњ снобовштине у празним причама и препупелим сујетама. Разговори о времену, политици, послу, усиљена љубазност и умишљени осећај надмоћи.

Размена рецепата као врхунац илузије присности.

Понекад ми се чини да је уоквирени колорит ТВ екрана једини извор боја у њиховом сивом свету.

Пожелео сам да ми их буде жао. Није ми успело.

А и зашто би?

На крају крајева, они тако успешно имитирају срећу.

Јин и јанг

Делим са вама још један сегмент емисије коју сам недељом после подне водио на нашем локалном радију. Овај је мало дужи, траје десет минута и то је једини разлог због којег се и клип на YT тако зове. Препознаћете тактове неких песама које сам “исекао“ из аудио записа. Морао сам, јер, нећете веровати, али наши аутори су далеко оштрији од страних – наши одмах захтевају брисање клипа, чим софтвер препозна њихову песму.

Сегмент траје десет минута, али говори о нечему што и данас сматрам важним. Говори о пошасти која је можда гора и од ратова, јер ратови дођу и прођу, а зависност тихо и упорно коси људе, најчешће децу, не само на нашим просторима. Свуда.

И ето… Нови сегмент емисије без имена, шпице и посебног концепта…