Копнимо (из дана у дан)

Планету изједа рак плућа и нестају шуме у кркљању моторних тестера, секира и челичних клинова. Читаве џунгле нестају у ватри.

Пурњају фабрички димњаци. Стењу челичане. Поиграва врело небо по бетонској пустињи.

Морима круже танкери нафте и носачи авиона. Кључају, као чорба, од ракета којима их истом мером посипају и нобеловци и злочинци.

Наша трошна Кућа с муком начиње нови круг око Сунца.

Брекће, кашље и кочи.

И ми с њом.

Гушимо се као рибе на сувом, али не одустајемо. Сви паметнији су већ попустили, и нема више ко да позове на разум.

Људи се и даље играју богова на скученој мрви свемира.

И тако…

Воће је убио мраз.

Поврће је докрајчила суша.

Све мимо тога је генетски инжињеринг којем време ништа не може.

Кажу да је све под контролом. Вероватно и јесте.

Следе вести из спорта, па временска прогноза. Са осмехом најављују још неколико сунчаних седмица.

Технологија напредује.

А ми копнимо. Из дана у дан.

Advertisements

Ћале (видимо се у некој другој орбити)

Људи су обриси времена. Налик на комете, засијају, осветле део простора и времена, и онда оду. Њихов лет некад траје краће, некада дуже, али то и није толико важно.

Важно је да оставе траг.

Макар какав. Макар тек толики, да га се сећају само они који су га приметили. Они којима је осветлио део пута.

Могуће је да је ћале остао скривена тачка у бесконачним световима. Да се изгубио у бескрајима у којима је живео свој скроман живот. Да га је ретко ко приметио. Јер, руку на срце, ћале није летео на Месец, глумио на филму или био нека светска звезда.

Не.

Ћале је радио неке простије, али једнако важне ствари. Био је делић који се уклапао у слагалицу чинећи свет једноставним и природним. Био је дете, младић, човек. Био је муж и отац, деда… И прадеда.

Имао је своје тренутке и свој лет. Имао је и нас којима је осветлио мрак и држао нас за руку док нисмо нашли пут.

За њега неће чути велики свет, али то и није важно. Јер његов свет били смо ми, његова породица. Ми смо видели и посведочили његов лет, ми смо се родили из његовог постојања. То је довољно. Путовање се наставља.

Хвала ти, ћале, срешћемо се у некој новој орбити.

Нек ти је лака земља и Бог да ти душу прости.

Загонетка

Вуку ме речи. За рукав. Свака на своју страну. Лутају међу зидовима којима не знам састав, развлаче се као Аријаднино клупко и свака нуди спас.

Свака и јесте спас.

Свака коју напишем је нови корак до слободе коју ће ретки разумети.

Јер тако, ваљда, мора. У свету лишеном смисла, и проста прича звучи као загонетка.

Ванземаљци над Милановцем

Кажу да су над Дунавом видели ванземаљце.

А није то.

То су само звезде падалице које сам уловио на шарм и мало рудничке прашине бачене као прстохват соли на њихове неухватљиве репове. После тога су дивљале небом изнад Мироча и личиле на ваземаљце, исто као што то раде кедери ухваћени у чуварку и личе на муве.

Мислио сам да их сачувам, да им продужим век за дан или два, да добро промислим пре него што пожелим нешто загледан у њихове умируће трагове.

Није ми се дало.

Усликали их људи, дигли се медији, војска… Узбуркао се свет. Успаничио сам се и морао сам да их пустим.

Побегле су као и свака ситна риба, кркуша или клен, пребрзо да им видим траг.

За њима су остали чланци у новинама, нагађања на друштвеним мрежама и подијум по којем су плесале – празно небо у некој пепељастој нијанси црне…

Остала је и моја жеља које се нисам успео сетити…

И ја, загледан у тај тренутак који се више никада неће поновити.

Содома

Свуда около воњ спаљених душа. Смрад лелуја заједно са опорим ваздухом тик изнад бетона. Њише заједно са жегом.

Симулира плес.

Између мене и истине вибрира безброј малих фатаморгана. Тешко је разазнати пут од гомиле беспућа.

Очајнички тражим путоказе.

Страх ме је да ћу остати део ове Содоме којој не желим да припадам.

Завеса

Пуштам светове као змајеве. Небом. Дрхте као ветар који није сигуран да ли ће остати лахор или ће се сјурити улицом снажно попут кошаве.

У световима су собе. Неравних зидова, високих кревета и ормара од пуне ораховине. На њима су дуње и тегле пуне слатког воћа.

У собама је мирис. Примесе патине. Подови који шкрипе на тачно одређеним местима. Перје у јастуцима.

Прашина пада бескрајно споро.

Спушта завесу на ову сцену која неумитно бледи.

Оправдање

Већ извесно време не пратим ничији блог, нити се оглашавам.

Раније је разлог за то обично био тај што сам нешто писао. Сада сам исто написао “нешто“, па пишем ЈОШ нешто, а од пре неки дан и мој отац има веома озбиљних здравствених проблема…

Све се надовезало…

Немојте ми замерити….