Lozinka

Hteo bih da podignem nešto novca iz ove metalne kutije u kojoj se čuva moja nagrada za rad.

’’Unesite kod i pritisnite enter’’, piše na displeju…

Pritiskam tipke redosledom koji vrtim po glavi. To zaista otvara taj čudni sezam.

Proverio bih poštu u svom imaginarnom elektronskom sandučetu. Hteo bih da vidim šta su mi pisali znani i neznani, koliko besmislenih reklama valja obrisati večeras…

Naravno, username i password se podrazumevaju…

Opet pritiskam tipke odredjenim redosledom… Opet nisam zaboravio kako da ih složim i vrata se iznova otvaraju…

Svratio bih i u onaj virtuelni kutak u kome razmenjujem reči, fotografije, muziku koju slušam, sa prisnim neznancima, bliskim strancima, ljudima koje većinom nisam nikada video, ali nekako verujem da ih poznajem… Na tom ’’ćošku za gluvarenje’’ nemoguće je povući liniju koja će odvojiti stvarno od nestvarnog, ali…  Za pristup tom mestu…

Username… Password… Log in…

I opet tipke složene u neku vrstu prave alhemičarske tajne… I vrata se otvaraju…

I tako redom…

Kada plaćam komadom plastike…

’’Molim, unesite kod.’’

Kada proveravam račun u banci… Pristupam mom muzičkom kutku… Kada ovde unosim reči…

’’Molim vas, unesite korisničko ime i lozinku!’’

Lozinku, lozinku, kod password, kod, pasword, lozinku, tajnu šifru, čarobne reči, abrakadabra…!!!

Ima ih gomila!!!

A moje brazde su stare, sve češće i brže zaboravljaju…

Razmišljam da ih sve zapišem na jedno mesto… Samo… To moram zaključati, obavezno… Potreban mi je što bolji kod. Lozinka. Šta god…

Jer…

Tamo će biti ceo moj život… Zaključan sa par cifara… Koje ne smem da zaboravim, jer… Na treći pokušaj gase račun… I sve što je u njemu ikad bilo…