Последњих дана имао сам прилику да се упознам са поезијом Славице Пејовић кроз збирку песама “Лептири сањају лепршаво“. Морам унапред признати да нисам неки љубитељ савремене поезије, пре свега зато што сматрам да је преплављена једоставним римама које ме подсећају на оне јефтине слаткасте имитације парфема чији мирис остаје у лифту и тамо се завршава њихово трајање.
Ипак, када сам први пут онако овлаш прелистао ову збирку, било ми је јасно да је овде реч о нечем сасвим другачијем и далеко бољем и озбиљнијем. Заправо, није ни чудо, јер је реч о ауторки која иза себе има озбиљан опус, и то не само поетски иако се у поезији највише исказала. То доказује и чињеница да су њене песме превођене на више језика, а многе и уврштене у међународне зборнике, антологије и часописе. О њеној поезији свој суд су дали многи озбиљни критичари, тако да ова моја запажања представљају тек мање значајан осврт некога ко је пожелео да своје утиске подели са пратиоцима свог блога.
Збирка о којој овде пишем подељена је на пет целина, али све оне имају исти лајтмотив којим нам ауторка даје своју личну дефиницију поезије: речи су њени лептири који сањају лепршаво.
Док сам читао, извлачио сам неке примере, стихове, строфе и делове који су ми се посебно свидели, али кад се осврнем на те белешке, јасно ми је да би овај осврт био предугачак када бих све то поменуо и цитирао, а дугачки постови одавно већ нису у моди.
Зато ћу извући само неке делове тих белешки.
Прва целина зове се “Раскршћа“. Имам осећај да ауторка описује разне изборе који стално стоје пред нама. Они нису банални, већ духовни, избори вишег реда. Рекао бих да је скривена порука коју нам шаље да би требало да идемо узводно, супротно од масе, од реке. Има смисла, јер узводно је извор, а низводно је обично ушће и утапање у мноштво.
Друга целина носи назив “Игра је“.
Мени је то било врло занимљиво, јер ауторка од самог почетка плеше. Ритам је чудан и другачији, можда га и не разумемо у потпуности, али такво је и лепршање лептира које нас и у овим песмама подсећа на тај немир и несклад који нас приморава да пратимо њен плес. Тако тражимо неукроћене жеље у траговима звезда падалица, гледамо его који не мари за мудре, већ само за “добошаре и мажоретке“, меланхоличара који чуда чини у “вртлозима немира“ и “мрклинама изазова“.
Трећа целина зове се “Оћутане ћутње“. Лептир ту, чини ми се, сања о љубави. И добро, то је уобичајен плес сваког песника који ауторка опет износи на неуобичајен, другачији начин, обележен својим печатом речи које слаже другачије од очекиваног и уобичајеног.
А онда имамо четврти део збирке: “Душе топле, а проклете“. Даје нам могућност да то што извире из ње разумемо свако на свој начин, а мени некако прија да верујем да је реч о стиховима који нису само њени, већ свих нас, овог народа чија
“душа словенска и топла
широка као небо
дубока као море
са ветром пева и громи
Љубављу је опточена а проклета
За навек са трновим венцем
На путу правде и истине Бога“
То даје посебну снагу поезији Славице Пејовић, јер љубав није само еротска, или је то понајмање. Она мора бити и према огњишту, према колевци, завичају и пореклу, моралу и васпитању. Тек онда биће је довољно и за све остало, за све друге, па и за све различите и другачије.
То о чему говорим наставља се и у последњем делу ове сјајне збирке који носи назив “У кући од срца“. Та “кућа“ може бити храм, може бити природа, или завичај, можда сама душа. Свуда она налази То Своје. То може бити Смисао, завичај, хумке (не)заборављених хероја, огњиште, или сам Бог. Не можемо знати шта тачно.
Јер, када бисмо знали, онда би збирка морала да носи неки други назив. Овако, зове се баш како треба: “Лептири сањају лепршаво“.
oblogovan 