Tiraž za Ginisa :)

Ovih dana dogodilo se nešto što me je učinilo i srećnim i pomalo tužnim u isto vreme. Naime, konačno je moj (prvi) roman “Bezimena“ ugledao svetlost dana. I, naravno, to me čini neizmerno srećnim, jer je, eto, neko prepoznao da u onome što pišem ima dovoljno kvaliteta da bude pretočeno u nešto što zovemo knjigom. Tačno je da “danas svako piše“ i da “danas svako može da objavi knjigu“, (već, nekako, čujem ove fraze od ljudi koji nisu kadri da cene nešto što je neko drugi uradio) ali ipak… Ja nisam od onih koji je imao nekog jakog sponzora, niti sam sam imao sredstava da ih uložim u sve ovo, tako da do ovog štampanog izdanja nisam došao novcem, već, računam, nekim, kakvim takvim kvalitetom onoga što sam napisao…

Radi se o toploj ljubavnoj priči bez imalo politike, ikakvih ideologija, vremenskih ili prostornih ograničenja. Radnja se dešava Negde, Nekad, čak je i ime naslovne junakinje Bezimena. Priča je, eto, zainteresovala Miroslavu Petrović, vlasnicu izdavačke kuće “Miroslav“ iz Beograda i krenuli smo u taj “projekat“.

Ovom prilikom zahvaljujem se sponzorima koji su simboličnim, ali meni važnim i vrednim sumama novca, pomogli ovu priču. Molbi za pomoć odazvali su se Zlatara Majdanpek, Samostalni sindikat Rudnika bakra Majdanpek, Mesna zajednica Donji Milanovac, Šumska uprava Kučevo i fotografska radnja Fleš Pek Majdanpek, i ja sam im od srca zahvalan što su pomogli. Ta sredstva, na žalost, nisu bila dovoljna, pa je jedan deo novca obezbedila i izdavačka kuća.  Tako su namireni troškovi lekture, preloma, pripreme za štampu, CIP-ovanja i prvog, više nego skromnog tiraža.

Neko će se zapitati zašto se nisam obratio Opštini Majdanpek i Rudniku bakra…

Jesam, obratio sam se. Što se Rudnika tiče, verujem da će pomoći doštampavanje tiraža, budući da je moja molba, koliko znam, još jesenas “prošla“ Upravni odbor, ali je tamo došlo do promene menadžmenta, pa je to verovatno razlog što je moj “slučaj“ tu negde “zapeo“, jer je svakako potrebno neko vreme da nova uprava uopšte preuzme upravljanje tako velikom firmom. Kada se to okonča, uveren sam da će i moj skromni zahtev doći na red.

Ipak, Rudnik i može i ne mora da finansira izdavanje knjige. I svi ovi sponzori koje sam naveo to zaista nisu morali da urade. Nije njihovo da se time bave, izuzev kada sami požele da budu društveno odgovorni.

Tu dolazimo do momenta koji me čini i donekle tužnim. Opština Majdanpek ovaj projekat već skoro pune dve godine uporno donira – praznim obećanjima. Posle svih “nazovi sledeće nedelje“, “čujemo se u petak“, “biće u utorak“, “zima je, nabavljamo mazut“, itd, itd, itd, moja poslednja poseta ovoj instituciji i SMS poruke koje su ostale bez odgovora jasno su pokazali da od toga, u stvari, nema ništa… Da se razumemo, ja sam u ovom gradu rođen, školovao se ovde dokle se moglo, a po završetku fakulteta vratio sam se opet ovde, zasnovao porodicu, ovde mi odrasta dete… Moj otac je ovde proveo radni vek… Ja sam dete ovog grada. I zato vas neću lagati. Od Opštine kao glavnog sponzora zatražena je “famozna“ suma od celih 50 hiljada dinara. I zaista me čini tužnim što oni koji je danas vode smatraju da ova knjiga ne zaslužuje “ni cvonjka“… Ipak, to je njihov stav i ja samo mogu to da prihvatim… Sa druge strane, ja volim ovaj grad i verujem u njega. Zato iz spiska sponzora nisam izostavio Opštinu Majdanpek. Verujem da Opština Majdanpek nije jedan čovek. Jednom, kad tad, neko će pomoći… Da se doštampa tiraž.

Jer, tiraž moje knjige u ovom trenutku je više nego smešan…

Tiraž u kome je štampana moja knjiga je svega – 20 primeraka.

Heh…

Šta reći…?

10 je zadržao izdavač, zbog obaveza prema nekim bibliotekama (ne razumem se u to, ali nije ni važno). Deset sam dobio ja… Dve ću pokloniti gradskoj biblioteci, i samim tim svojim sugrađanima i svom gradu…

Još jednom, zahvaljujem svima koji su pomogli, i onima koji nisu, ali hoće jednom. Svom izdavaču posebno zahvaljujem zato što je imala strpljenja sa mnom… I zahvaljujem i vama koji ste ovo pročitali do kraja… I nadam se da ćete jednom pročitati i nežnu priču o Bezimenoj…