Skriveni u deklinaciji svojih sudbina, više se ne prepoznajemo. I kada izvirimo iz svih metamorfoza kojima smo izmučili lica, to je tek trenutak iz koga brzo bežimo. Stidan, kao golotinja pri presvlačenju.
Više se ne srećemo, osim u sećanju. Prošlost je jedino vreme u kome ćemo pevati oko iste vatre, moji izgubljeni prijatelji i ja.
Razlozi…? Pusti to. Čudna vremena, različita skretanja, sujete, karma, poneka smrt, pa i poneki život… Svejedno.
Nevažno je i zaboravljeno.
Sada nosimo duše kao teret, jer nemamo gde da ih ispraznimo.
oblogovan 
Duše nam ponekad dođu kao višak delova… Odličan kao i uvek, tera na razmišljanje.
Višak delova, sviđa mi se… 🙂
Hvala, brate… 🙂
Istinito..prijatelji su se izgubili zbog posla, zbog odlaska u inostranstvo, neki su umrli, neki vode brz tempo života..ostaje samo nada u nova prijateljstva, a izgubljeni prijatelji, kada se sretnemo, pričaju o prošlosti. Mnogo je istine ovde i ovo je tema za razmišljanje..Odlično kao i uvek, i 100+ za muzičku podlogu.
Hvala, Rado…
Sjajno, hvala…
“Razlozi…? Pusti to. Čudna vremena, različita skretanja, sujete, karma, poneka smrt, pa i poneki život… Svejedno.“
– Da, to je to! Savršeno!
‘Fala, molicu lepo… 🙂
Više se ne srećemo, osim u sećanju. Prošlost je jedino vreme u kome ćemo pevati oko iste vatre, moji izgubljeni prijatelji i ja.
nažalost,i ja 😦
Pa, pre ili kasnije to se uglavnom desi. Neprimetno. Nekad ne sa svima, ali jedan deo drugara svakako se izgubi…
baš tako…i iako si svestan da nisu ispali dobri ljudi, ipak ti nedostaju.
Tako nekako. Zato otvaramo blog, kao neku vrstu ventila 🙂
Da… Ima toga…
Upravo sam dosla od drugarice sa kojom sam se razisla pre par godina, nakon sto se udala i otisla nekim svojim putem. Cudno kako sam bas ovog momenta naletela na ovaj tvoj post 🙂
Eto, čuda se događaju… 🙂
https://ja1robin.wordpress.com/2012/06/20/juni-mb/
Da bi narasle nove jabuke, stare moraju otpasti.
Uh, dobro, to sa jabukama ide tako, ali sa prijateljima i ne mora bas da bude slucaj… A, opet, ko zna…
Прво што ми је прошло кроз главу:
Не води рачуна о људима из своје прошлости, постоји разлог зашто их неће бити у твојој будућности!
Неки су ту да остану, неки да нас нечему науче, неки само да прођу кроз наш живот. Они који вреде остају. Ма колико нама некад било тешко то да признамо, али они који су добровољно отишли нису ни требали да буду озбиљнији део нашег живота.
Šta znam, ima nekih koji odu fizički, ali ne odu odistinski, nego tinjaju tu negde, vazda… A koji su dobrovoljno otišli, a bili baš dobri drugari… Pa, čuj, ipak su bili dobri drugari, makar i taj kratak period… Sve je to individualno, od drugara do drugara, od osobe do osobe… Od prilike do prilike…
Zato ljudi počinju da pišu, da sviraju, pevaju. I olakšaju svoje otežale duše.
Jer nemaju kud… 🙂
Zabolelo je kako si napisao. Sjajno… 🙂
A život je čudo…Dođe trenutak kad se shvati zašto su neki ljudi tu, zašto nisu…Da bi svako našao neki put, pa se možda opet sretnemo…
Hvala na lepim rečima… A ko zna… Možda i nije potrebno opet se sresti, možda je proživljeno baš ta dovoljna mera… Ko zna, ko zna…
kratko i jasno: BRAVO!
Hvala, druže…
Sušta istina, prijatelja je sve manje. Koncizan tekst dubokih misli, koje nas diraju u dušu.
Hvala na lepim recima.
Pogodio si me negde baš gde mi jutros nije trebalo…Ali nisi ti kriv, nisu možda ni ti „prijatelji“. Sad kad vratim film, možda nisu ni bili prijatelji. Ja sam verovatno imala ljubavi i bila prijatelj za oboje, pa nisam dobro videla…
Hm, ne znam šta da ti kažem. Dešava se, i čak i nije retkost, na žalost.