Ne, nisam ja sudbina. Da jesam, sebi bih dodelio najbolji raspored zvezda. Uh, nemaš pojma kako bih dobro skicirao linije dlana. Ili kako bi mi slikovit bio otisak prsta u talogu kafe.
Ali, ipak, nisam. Ne.
Platio sam račun za grejanje, ratu kredita i telefon i sada od kusura pazarim veknu hleba. Polubelog.
Kada se dovučem kući, otključam vrata i skinem jaknu, dočeka me ono:
– Zdravo, tata…
Nasmešim se i kažem:
-Zdravo, sine…
Ne, nisam ja sudbina. Ali, ko god da je, iscrtao mi je bolje nego da sam sam to uradio.
oblogovan 
Čudan je taj splet linija univerzuma…
Jako,verovali u karmu ili ne…
To „zdravo, tata“ je vredno svakog minuta postojanja 🙂
Е, баш тако… 🙂
Male sreće su zapravo jedna velika sreća (I onda nastupa ona kako muzika izražava ono o čemu se ne može pričati, ali je nemoguće o tome ćutati… ili kako već ide?)
Не знам за то, али добро ти иде… 🙂
Ne znam da li je to skromnost sto sija iz ove zadnje recenice, ali definitivno jeste vrlina.
Ма, нешто гледам ове моје последње постове, нисам се баш разбацивао скромношћу. То баш и не личи на мене, али овај пут можда и јесам мало. 🙂
Jeste, iscrtao je sigurno bolje… Mnogo bi mi hteli, no – da li je to dobro za nas?!
Е, да… 🙂
Насмешиш се и кажеш да си ти један срећан човек 🙂
Баш тако… 🙂
Zagledani u budućnost, mnogi često ne primete ono što je ovde, sada. A život, ipak čine male stvari… I zato treba biti skroman, treba biti zahvalan, svaki dan, na svakom novom jutru 🙂
И да, шта је узвишеније од тога да је човек са-стваралац?
Da… 🙂