Biram reči kao tragove u ovom snegu koji sam spakovao za poneti u neko leto… Dvehiljade i neke…
Ionako se topi, sam od sebe.
Jeste, težak sam.
Danas sam opet škiljio preko ramena… Mnogo je jezuški, prtina, zaboravljenih lica, imena. Sve to raste i osipa se s vremenom.
Bledi u mnoštvu.
Ali… Negde se, baš u ovoj zimi, među mirisima testa, voska za parket i lenjih nedelja iza ručka, sakrila pesma koja me podsetila na lokalni radio, komšije, drugare iz kraja i serije nedeljom u osam.
Udahnuo sam i zadržao na kratko taj trenutak, kao džoint, i sada ga puštam da se zapati negde. U neko leto, ili jesen. Ili bilo šta drugo. Ali, obavezno u trag.
Jedino ćemo se tako negde pronaći…
oblogovan 
Gne bi nam bio kraj kada bismo pamtili sve što saznamo u životu :).
A ponekad je samo i taj, neki, trenutak vredniji pamćenja nego svi preostali zajedno.
Ma, ne, nije ni trebalo pamtiti sve. Ali, one prave momente, svakako jeste… 🙂
Kao i ovog 5-og januara 2015 u 01:05
Kako drugačije nego po tragovima… 🙂
Nikako… 🙂
Nikad više. Šta sad?
Ништа… 🙂
lepo. ( neka, neka, citace i Tvoj sin i Tvoji djaci postove. Ne opra te ni jedna reka)
Ма, и тим рекама данас свашта тече… 🙂
Koliko su se nasi zivoti promijenili, samo neke sitnice poput pjesme, mirisa ili rijeci(koliko rijeci iz mog kraja ima koje vise od 20 godina nisam cula…) koje nas podsjete na onaj zivot „prije“ i ljude iz tog vremena, kojih se ne bi sjetili da nije tih slucajnih podsjetnika. I to je dobro tako 🙂
Добро је, наравно. У суштини, што се ових крајева тиче, уопште није ни битно да ли је неко отишао или није, осећа се једнако далеко.
snijeg, težina, prolaznost, trag-divno.