“Seljakova molitva“, Feliks Timermans

’’Vidiš, Vortele, kako pada sneg?’’, upita. ’’Tako padaju duše s neba, iz Božijih ruku. Još nigde nisam pročitao koliko je ljudi bilo od postanka sveta, kao ni koliko će ih još biti. Biće ih mnogo, Vortele. Vidiš kako pahuljice padaju, tako sve duše stižu na zemlju… zar nije svejedno koja si od tih pahuljica? A ipak je svaka pahuljica drukčija. Jesi li ikada video sneg kroz uveličavajuće staklo, Vortele? Ja jesam, sve same zvezdice, trouglovi i geometrijske figurice. Nikad dve iste usred tih milijardi. Sve te snežne pahuljice istopiće se u vodu, pretvoriće se u paru i podići će se uvis, u nebo, odakle su došle i gde će biti usisane. To me navodi na razmišljanje. Tako je svaka duša, poput snežnih pahuljica, različita od svih ostalih. Silazimo, pokrivamo zemlju neko vreme i vraćamo se odakle smo došli. Šta me se tiče da li sam pahuljica koja je pre hiljadu godina pala na zemlju, ili ona koja sad pada, ili će pasti tek kroz hiljadu godina. Sve je to isto. Svi se na kraju istopimo. Da sam pre hiljadu godina pao na zemlju, odavno bih već proživeo svoj život, obavio svoje postojanje. Strahovito čeznem za nebom, Vortele, zato sam i postao sveštenik, i zato molim Našeg Dragog Gospoda da se što pre istopim… razumeš li to, Vortele?’’

Ovo su reči koje seoski pastor izgovara na samrtnoj postelji, obraćajući se glavnom junaku, Vortelu.

Na trenutke, a kroz ovaj citat pogotovo, nisam mogao da se otmem utisku da knjiga o kojoj govorim za mene lično (jer zaista o ukusima ne vredi raspravljati) ima vrednost Rusoovog dela ’’Veroispovest savojskog vikara’’. Prepuna divnih pouka o životu, o prirodi, o neraskidivoj vezi čoveka i zemlje, ali i čoveka i neba, ’’Seljakova molitva’’ autora Feliksa Timermansa za mene je ovog leta postala delo koje ću rado prepričavati i citirati kada god mi se za to pruži prilika.

Timermans je flamanski pisac, klasik, Belgijanac. Ova knjiga je zaista moj prvi susret sa njim i baš zato sam ostao dodatno zadivljen. On uopšte nije moj/naš savremenik (1886. – 1947.), ali zvuči kao da nam je neophodan baš danas. Roman ’’Seljakova molitva’’ objavljen je daleke 1935. godine, pre ravno osamdeset godina, ali predstavlja odu prirodi i ljudima koji žive sa njom, odu koja nam je danas potrebna više nego ikad. On govori o seljacima, ljudima koji žive na zemlji i od zemlje, zavise od studeni, žege, svoga rada i Božije volje. Sve je to povezano, sve isprepleteno.

Roman je tako univerzalan, tako jednostavan, tako divan, da bi se, siguran sam, u Vortelovim mukama i zadovoljstvima, patnjama i strepnjama, nedoumicama i premišljanjima, prepoznao svaki seljak na ovoj kugli zemaljskoj.

A imenica seljak u njegovom romanu ni ne može da se prepozna drugačije nego kao najpozitivnije zanimanje na ovom svetu.

Dakle, najtoplija preporuka.