Данас сам распакивао сазвежђа. Као и обично скидао сам их са неба, тек онако, да мало поспремим своју судбину.
Чини ми се да недостаје једно или два.
Вечерњи мозаик остао је недовршен, са израженом тегет-тамном мрљом мрака изнад хоризонта. Попуниће га неколико сијалица уличне расвете. Зрикавци који опседају ноћ. И ноте које просипам по мраку…
Ових дана ишчитавао сам једну занимљиву збирку поезије, Живот, по Сунцу, Спасоја Јоксимовића.
Одлична је. То не кажем само ја, то кажу и људи који се у поезију разумеју много више од мене. У мом случају, имам неодољиву жељу да вам кажем зашто је то тако. Има више разлога, али, не знам због чега, све њих бих некако да вам саопштим одмах, као да су сви истог приоритета или као да један без другог не могу да се разумеју. На жалост, то не иде тако и мораћу да им одредим редослед. Врло је важно да се зна да ће тај редослед бити сасвим спонтан, не представља поредак по важности.
Наравно, сви моји аргументи врло су субјективни и уопште не мора да значи да ће се неко други ко ишчитава Спасојеву поезију сложити са мном.
Други пут већ помињем појам ишчитавати, а не прочитати. То чиним зато што не могу да се отмем утиску да се Спасојеве песме не могу прочитати. Верујем да се на свако ново читање у измењеним условима, било да је реч о годишњем или животном добу, расположењу, или било чему другом, могу разумети на другачији начин. То ми намеће уверење да су живе, способне да сваки пут створе увек нову слику или осећање. Можда је то зато што ја поезију никада не читам тражећи шта је песник хтео да каже, осим када је то врло очигледно, већ пуштам да стихови осликају оно што ја у њима видим. Биће ми занимљиво да ову збирку прочитам поново у неким другим околностима, можда у касну јесен. Некако сам убеђен да ће ми се указати сасвим другачије слике него сада. Ја то сматрам вредношћу ове збирке. Зато говорим о ишчитавању. Ове песме су живе, преливају се, као Сунце у остацима кише. Можда живот, по Сунцу, заиста тако и изгледа…
Посетиоци мог блога знају да се у својим кратким формама трудим да све кажем са што мање речи. Можда ће за вас онда бити изненађење то што мени уопште не прија хаику. Не волим то. Џаба је кратко када је уштогљено и заробљено строгим правилима.
Писање и поезија не трпе правила.
Док сам читао Спасојеве песме, био сам посебно задивљен тиме што је он све оне чудесно лепе хаику мотиве ослободио тих правила и пустио их да потеку онолико колико је потребно да оформе извор са кога ће се људи стварно напајати. Он користи све оно што користе хаику песници, природу, годишња доба, цветове, дрвеће, кишу, сунце, али не броји слогове, не поробљава мисли, пушта их да се развију онолико колико је неопходно. Верујем да их касније дорађује, као бонсаи, ослобађа их вишкова, своди их на минијатуре. Али, оне смислене. Оне које ће нас подстаћи да на њима саградимо слику. Осећање. Причу. Свој бонсаи.
Највећи део Спасојевих стихова говори о природи, вапи за природом, а један мали део њих открива нам да је он урбано дете. Његове прве баште скривене су на терасама станова које су у соцреализму делиле стамбене комисије.
Можда је то тајни састојак који његове песме чини другачијим од других… Који га чини поетом и песником…
Не знам…
Јер, ако нисте чули за њега то је само зато што не пратите дешавања у том свету. Неко рече пре неки дан, ако једном буде познат…
Не, не разумете…
У свом селу биће познат тек на крају, ако буде, то је нормално…
Шире од тога гледано, Спасоје ће врло брзо свакако бити познат свакоме у овој земљи, можда и шире…
Али, тек да се зна, он је у свету поета и поезије већ познат. Пљевља, Лозница, Прибој, Плужине, Ваљево, Врбас више пута, Бијело Поље више пута, Књажевац, Панчево два пута, све су то конкурси и фестивали на којима је био у самом врху. А на самом врху био је у Плужинама 2015., на Тимочкој лири Радио Београда 2 и Фестивалу културе младих у Књажевцу… Објављивао у часописима Траг, Логос, Багдала, Бокатин Дијак, Либартес, Феномени, Поезин, Афирматор, Међутим…
Књига коју вам сада представљам штампана је као награда Фестивала поезије младих у Врбасу, 2015. године…
Тако да… Ако се вратимо на причу о пророку и селу. Проблем је био у селу, не у пророку…
Некада давно, на својим часовима пуштао нам је Сметанину Влтаву и умео бескрајно занимљиво да нам дочарава њене изворе, пределе кроз које пролази, фруле пастира на њеним обалама, њен смирај и њено ушће. Причао нам је о Паганинију и оној згоди када је завршио концерт на једној жици. Свирао нам је, на школском пијанину, мелодије које су нам биле и знане и незнане. Био са нама увек када смо организовали школске журке, јер био је увек тамо где је било и музике. Упознао нас је са трубом тако што је понудио петицу сваком ко на њој произведе звук. И он и ми силно смо се забављали нашим детињастим покушајима да се изборимо са том злаћаном лименом справом. Тако смо, готово неприметно, научили много тога о чудесном свету исписаном на свега пет нотних линија.
Ако смо све то запамтили, то ваљда значи да је био добар наставник.
Наставник Вуле, као они краљеви по бајкама, имао је три ћерке. За разлику од тих краљева, он је све три волео највише на свету. Не само њих, волео је и њихове мужеве, своју жену, и још више своје унуке. Из куће на средини те мале лепе улице која излази на Пек никада се није могло чути ништа друго осим веселе граје, звукова радости, оптимизма и ведрине. Све су то била његова деца. Сви су ту могли да дођу да се напоје разумевањем и љубављу. Све је сместио у исту бајку и свима подарио по један трон у свом срцу.
Све то неизоставно значи да је био и добар родитељ и супруг.
Али, ту се не завршава бајка у којој је он главни лик, не…
Јер…
Деца наставника Вулета нису само Весна, Беба и Лола…
Његова деца смо сви ми, његови ђаци, па и они који то нису били, али пролазе његовом улицом, нашим улицама, улицама нашег или неког, било ког града… Могао бих насумично да набрајам имена и свако које наведем било би део те приче… Он нас, уосталом, и није звао по имену. За њега смо били, сине, дете, ћеро, децо…
Када бисмо ми, његова деца, пролазили кроз улицу 7. јула, знали смо да ћемо чути његов поздрав из мира терасице окружене цвећем. Питали смо се међусобно за здравље, али важнији од тога били су осмеси које бисмо разменили. Са наставником Вулетом и његовим ведрим духом никада није могло другачије. Све и да те тиште најгоре мисли, у сусрету са њим ниси могао, а да не будеш почашћен топлом речју и ведрином, и да му, заузврат, не узвратиш осмехом.
А то, сасвим сигурно, говори да је био и добар човек.
Зато га данас испраћамо, не као усамљену ноту или тон, већ као читаву симфонију. Можда баш као Влтаву која је стигла до свог ушћа. Тамо се не умире, тамо се само наставља ка бескрају.
Схватате ли како нам је велику и дивну истину испричао…?
Својим животом нам је показао како је свет једноставан и како се на свега пет линија може сместити читаво ремек дело људскости…
Наставниче, нека је покој вашој дивној души.
oblogovan 