Видео сам данас нека позната лица, две-три деценије старија него када сам их видео претходни пут. Мислим да се донекле препознајемо, иако смо помало изобличени годинама, а помало успореним метаболизмом. Са већином од њих никада нисам био присан, једноставно, углавном смо се овлаш познавали.
Знамо се, али не јављамо се једни другима.
Исто као некада, тамо негде осамдесетих…
Онда, када су у продавницама руменко и снешко добили појачање у виду шаренка и ленија. Баки је одговорио тако што је јагоди и ванили придружио чоколаду. Доња сластика увелико је точила сладолед из аутомата. На теренима за баскет у старој школи играло се на оба коша све до пола девет увече, а трибине су биле пуније него данас када се игра неки стварни турнир.
Било нас је тако много…
Пуне су биле и обе посластичарнице, али и улица испред њих, парк, и она имитација корзоа од општине до цркве. Шпартало се и једносмерним улицама поред Пека. Посебно када је у Бангладешу био стациониран било који облик забаве: циркус, луна-парк или обичан рингишпил. Умело је да буде живо и на првој деоници Капетанске, бар до платоа на којем се данас налази Пошта. И тамо смо убацивали жетоне за све и свашта и грабили парчад среће уверени да ћемо тако моћи заувек.
Тако сам се и тада сретао са тим лицима која сам срео данас. Знамо се, али заувек некако овлаш…
Ваљда смо тако и сада, као некада, оставили могућност да ћемо се поздравити неки други пут.
Немамо још много покушаја…
Данас смо сахранили још једну мајку.
А све их је мање у овом нашем малом граду.
oblogovan 
Setna i primesama tuge obojena minijatura. Stvarno volim tu tvoju kratku formu, a neverovatno je da i ja ovih dana pišem priču slične tematike..pozdrav:)
…u poslednja tri dana sam bukvalno držala na rukama dve osobe koje su se gušile, skoro na smrt, zamalo..jbt. kad se svedeš na elementarne čestice, zivot postane lep i kad nije. pozdrav, druže
Да, ваљда тек када се сретнемо са смрћу умемо да схватимо колико је живот значајан и леп… 🙂