На бувљаку поробљених душа, слободи се нико не нада. Њене плагијате развлачи само циганин-шибицар који пушта муштерије да сами изаберу погрешну кутијицу. Око њега је гужва.
На неким споредним тезгама, нуди се сумња. Јефтино, као половна роба.
Слабо иде. Скоро, па и не иде.
Нико не жели да сумња. Сви верују да знају.
Држе се гомиле.
И, као по правилу, нагазе кутијицу под којом нема ничега. Ничега… Осим празнине…
Тада посумњају. Али, касно је… Сумња онда већ превише кошта.
oblogovan 
Mene je ovo podsetilo na onu priču o čoporu… Volim kratku formu, iako joj nisam vična. Možda tim pre :-).
Немој да си скромна, сви смо вични краткој форми. СМС, твитер, кратки мејлови… Неко би рекао – журба, али није…
Кратко можеш да напишеш само ако имаш времена… 🙂
Ne znaš ti još kakva sam ja skribomanka 😀
U pravu si, kratko može samo ako imaš vremena. Ovo si odlično primetio.
Али, зар није најважније трговати (бувљак томе служи, зар не?)?
Поздрав Другар!
ПС. Неподношљиво тачно (написано).
Трговати, да, али и мало варати, мало се ценкати… Мало играти на невиђено, даклем, коцкати се…
Све је то бувљак… Као у оној серији “Корени“, када продају Кунта Кинтеа… Видиш, “Север-Југ“ су нам репризирали зилион пута, али “Корене“ никада… Јер, слобода, трице, ку(…)чине и тако то… 🙂
Em porobljene, em za budzašto… pa brate…Neću tako! 🙂
Увек нам остаје ценкање… 🙂