Ово лудило није замишљено.
Стварно је.
И или је њихово, или је, онако, баш бекетовски моје. (Јер, бекетовски њихово никако не може бити, смејали су му се.)
Додуше, има и поприлично Кафке око нас. Његови романи излили су се у стварност, а његово лудило добило је смисао. Мада, остаје нејасно и даље чије је лудило…? Њихово, или онако баш кафкијански моје… (Јер, кафкијански њихово никако не може бити, смејали су му се.)
Могао би се наставити низ, али…
Шта хоћу да кажем…?
Ако сам ја тај, моја лудила имају имена поета.
Ако су то они, имаће само шифру дијагнозе. Јер су се свим поетама смејали.
oblogovan 
Stvarnost je Kafka na točkovima
Кад је о точковима реч, пада ми на памет и Брехт и Мајка храброст, али… Храброст је тек посебно лудило… 🙂
Posebno… šta nekog tera da nastavi dalje kad više ničeg nema me je uvek kopkalo, ali da ne mračimo mnogo 🙂
It’s not dark yet, but it’s getting there
Dok su živi im s smeju, a posle ih kuju u zvezde i nose i na svom reveru kao sopstveno dostignuće dok gledaju sa visine još živog velikana koji sedi pored njih.
Bilo i biće uvek… 🙂
Ау, да, баш тако, браво…