Годинама сам са својим другаром Банетом свраћао код његовог ћалета, Шуце. Шуца је од немачког “шустер“, по нашки – обућар. Свакога дана после школе, мој школски друг свратио би на кратко у малу радњу која се налазила одмах иза тадашњег часовничара и данашњег музеја.
И ја бих дошао до врата заједно са њим. Чика Шуца је седео као на неком обућарском престолу, окружен ципелама. Увек у послу. Знао га је цео град и сви смо код њега поправљали ципеле. На прагу његове радње увек је мирисало на лепак, гуму и кожу.
Тај, један од мојих најдражих другара из детињства је човек којег данас зовемо Бане Шуца. Човек је професионални возач, школован за то, данас вози такси. И његовог старијег брата цео град зове по оцу – Шуца. Иако је програмер. Ниједан од њих двојице нема никакве везе са обућарством. И Мајданпечани напуклих ципела и избушених ђонова одавно више не свраћају у ту малу радњу у другом улазу зграде изнад Старе школе, јер је Шуца одавно у пензији.
Као што рекох пре неки дан, тешко да постоји лепши спомен човеку, него да му децу зову његовим надимком…
Иза мајданпечког Шуце, остаће Бане Шуца и Јоца Шуца.
И она врата поред Музеја иза којих је била његова радња. Заувек затворена.
Нек му је лака земља.
oblogovan 
Slava mu.