(Uz čitanje preporučujem ovu pesmu)
Jer, za dobru svirku moraš da dotakneš život, definitivno, i to sa svake strane, da ga opipaš, spolja i iznutra, da umeš da zaroniš, duboko, najdublje, čak sa one strane stvarnosti na kojoj nema danas i juče, nema ni sutra, kao onaj zaboravljeni jezik meskalero koji mi je jednom davno neko spomenuo… Da poletiš bez krila, roniš na dah, da ploviš bez kompasa i sekstanta pučinom koja nema granica, da ceo život pretočiš u neki neobjašnjivi spot, da se, u smeni kratkih i dugih kadrova, u njemu prepletu i pramenovi i pogledi i oni stidljivi prsti koji vire ispod rukava, sve čežnje i strepnje, sve one rečene i prećutane reči, piksla na toplovodnim cevima i komšijski pasulj, sve uzvišeno i prizemno, tezge i bulevari, obale, mostovi i talasi, planine i podnožja, pa i svi promašaji, kao žica u kišom natopljenom obrazu ili smeša tekile i piva u birtiji sa pikadom, sve Saške i jutra sa bljutavom ili malo boljom kafom, svi pijani gosti, lake žene, gazde i oni koji to nisu, ljigavci koji upisuju gradjevinski i njihovi očevi koji se slikaju ispred, sva ostavljena deca… I ovaj memljivi promukli glas koji imitira Toma Veitsa koji pritajeno ponavlja – šalalalalala… To je El Em koji se zaneo… A i ja sam se zaneo, izgleda, u nekom hipnotičkom stanju svesti rulajući kroz film svog života koji sam smestio u neki ogroman i „zbrda zdola“ spot, jer… I Dule je tu, nisam ni primetio kada je ušao, i on prebira po gitari akorde za „Jersey girl“…
– Zato, ne uznemiravaj me jer nemam vremena,
idem da vidim svoju devojku..
I ništa drugo na svetu nije važno
kada si zaljubljen u devojku iz Džersija.
Šalalalalalala…
I zovem tvoje ime i ne mogu da spavam po celu noć,
Šalalalalalalala….
Šalalalalalalaaaaa… Šalalalalalalala….
I pevamo sva trojica, svako u svojoj harmoniji, svako u svom svetu…
Šalalalala….
Mešamo se sa akordima, muzikom, starim Tomom koji vapi za devojkom iz Džersija, a i mi, zajedno sa njim, vapimo svako za svojim Džersijem, ma ko ili ma šta on bio…. Šalalalalala, rugamo se popodnevu i tražimo šifre za taj meskalero za koji nisam siguran da postoji, i, ako postoji, mora da se svira u tim poluakordima njuorleanških crnaca, zagubljenih negde na pola puta izmedju ropstva i slobode…
Bez juče, bez danas i naročito bez sutra…
Znao sam da subotnju svirku ne smem da propustim.
oblogovan 