Ne znam kad… Ni gde… Te dimenzije sam uspeo da zaboravim, zaboravljajući sve drugo… Ali, recimo – jedne od burnih pijanih noći u nekom kafeu na putu za nigde… Okružen gomilom neznanaca sa kojima sam glumio instant prijatelje…
Razmenjivali smo izmišljene uspomene protkane psovkama i znojem… Kao ture… Kao…
Izmišljene…?
Hm… Pa, recimo…
Jedan od njih ispričao je priču. Neku sa smešnom poentom. Neku od onih koje se ne pamte. U gomili drugih, jednako besmislenih…
Ipak… Kao kakav druid iz nekog prasveta, prokleti Merlin, složio je nekoliko slova u čudno poznat niz i umetnuo tu reč u celinu kao neki tajni kod…
Vradžina je bila jaka… Prejaka… Usisao sam sam sebe, kao slivnik…
Jutro sam dočekao zatvoren u svojoj duši…
oblogovan 