Naiđe odnekud… Niotkud… Pomoli nos, ispod nosa osmeh, širok, onaj iz koga se rađa ili bajka ili sreća, kako kad… U zenice smesti sliku za poneti, naruči tri zrna tišine, pa tim tihim spokojem prekrije vreme…
Nebo pretvori u svetli akvarel, iz njega iscedi koju kap topline i razbaca po koji oblak, obavezno onaj beli, tek da istakne plavetnilo…
U reku ubaci po nekog, iz davnina zalutalog raka, na ulicu dečije korake, a u prozor, kao vitraž, neko lice veselog i brižnog pogleda…
Kad se preneš i otvoriš oči nekako znaš da te je u snu opet pohodilo detinjstvo…
oblogovan 
Posle takvog sna osmeh je celodnevni ukras na mom licu 🙂
🙂
Steta sto ne nailazi cesce.
Slažem se… 😉
„Negde daleko, u Zemlji snova, bićemo srećni ti i ja. Imaćemo što se poželeti može, videćemo čuda sva. Negde daleko, u Zemlji snova………..“
Naišlo….
Naišlo, naišlo… Dobro je dok nailazi…
Kako bi divno bilo sanjati po narudžbi – mislim da ne bih dalje od djetinjstva mrdnuo!
Ih, da, čoveče… 🙂 U moje vreme bilo je nekih danas zaboravljenih igara…
🙂 takođe