Pogled

Natoči još jedan pogled u ovaj stakleni bunar preda mnom. Možda je to onaj koji me proganja tako dugo. Možda i nije, ali svejedno natoči. Natoči i povuci se u sebe.

Znaću to tek kada ga sručim u dušu da se zacakli u toj tami. Ako tamo ništa ne prepozna, pustiću ga da se rastoči po zaboravu, a ti ćeš natočiti sledeći.

Pa sledeći…

I tako redom, sve dok se jedan ne ušuška u poznatu uspomenu uklopivši se u nju kao traženi komad pazla.

To neće biti sreća. Ni olakšanje. Biće to samo poznati trag u vremenu. Blagi dodir da brže prođe.

Tada nastavi da točiš taj isti. Iznova i iznova. Sve dok se konačno ne utopim u njemu.