Primi ovo veče na svoje vrele ruke. Rastopi ga. Neka iscuri do jutra. Neka natopi dan koji će doći i sve dane koji idu za njim. Kada ih zagrizem, da osetim ukus nade.
Ako kažem da se bojim, samo me ogrni svetlom. Reci da ćeš negde tamo uvek roditi neko novo sunce zbog koga vredi biti hrabar. Neka ga obesmisle bezbroj puta, rodi još jedno.
Na kraju, kada prerastem te monotone elipse i iskoračim iz svoje orbite, ostavi svetu da pokopa moju masku… A ti… Ti tada odluči hoćeš li mojoj suštini podariti sledeći dan….
oblogovan 
У часовима своје стрепњом опхрване упитаношћу, уроним у
И тада сав немир ишчезне и спокој урони у мене.
Поздрав, друже.
Bez te Nade, sve ostane su nevažne…
Aplauzi.
😉
Ljubav, vera i nada 🙂
Tako nekako… 🙂
Ево, под мојим плаштом Наде има још места… дођи да чекамо рађање новог сунца 🙂
Svi smo pod istim plaštom… 😉
Дубоки наклон и ћутање које остаје после ових речи и песме…
🙂 Sretan Uskrs tebi i tvojim followerima koji ga slave.
Hvala, Sapat… 🙂
Bože, kako mi je ovo promaklo..
Divno kao i uvek. 🙂
Vidiš da nije promaklo… Hvala… 🙂
Hvala za ovo!
Još jedan lajk.
Nema na čemu…