Пишем о свега три-четири теме и готово никада не пишем ни о чему другом.
Речник доживљавам као лабораторију, а азбука је алат којим клешем минијатуре по екрану. Намера ми је само да пишем, и писањем експериментишем, немам став о томе да ли је то добро или лоше. Негде, у непрегледан и неиспитан простор, шаљем поруке, налик на сигнал за помоћ, а одјек ми говори да тамо, у циркусу изгубљених душа и поробљених мисли, постоје људи налик мени. Жедни тек пасуса смисла.
То ме увек учини срећним.
…
Да… Кад смо код теме…
Од када нисам новинар, никада не пишем на задату тему…
oblogovan 
Kratko i jasno, bez uvijanja 🙂
Mnogo nas je takvih… 🙂
Odlično 🙂
Тема је одавно Задата, Друже.
Све друге су тривијалне.
ПС. Разумемо се!
Велики поздрав!
Што се те Теме тиче, мој је задатак да живим по њој. Да васпитавам по њој. И када дође време и да умрем по њој.
Разумемо се, наравно, брате… 🙂
Meni je svaki tvoj post mali kosmos za sebe… i svaki je smislen… i dovoljno otvoren da ga razumemo i osetimo… uvek je radost kada objaviš nešto novo, nama, žednima smisla.
Мени је већ непријатно… 🙂 Хвала, Тања… 🙂
onda jeste malo lakse. Tvoje minijature su citavi romani.
Робин… 🙂
Ima vise od pasusa, to je to 😉
Хвала, Дуле… 🙂
🙂
🙂
Samo ti piši i ne beri brigu 🙂
🙂
Pisanje je magična veština, teme su prilagodiva stvar i samo subjektivni ugao nešto može proceniti kao trivijalno. Lepo si jednom rekao da se pisanjem ostavlja i deo isceđene duše.
Ti sa malo reči mnogo toga kažeš. 🙂
🙂
Ključno je to da postojimo.