Šetnja po vlažnom asfaltu liči na hodanje po beskrajnoj osi simetrije. Neprepoznatljivi lik pod nogama plod je bezbroj nepravilnih refleksija mutne i nerazgovetne igre senčenja reklamnih neona i ostataka kiše.
Kao ples vode u dubini bunara, do koje dopire tek komadić neba.
Slika podseća na neku dušu, malu ili veliku, ne znam, zatočenu u mojoj sopstvenoj sujeti. Bojim se, ako se ikada otrgne i izviri, hoću li je prepoznati?
oblogovan 
Ono dole, sto viri iz odraza na povrsini dna…. to je dusa… kao zenica oka 🙂
Hoćeš, veruj mi, prepoznaćeš 🙂
Можда, не знам. 🙂
Ti si nekako imejače kao stvoren za To…
Prepoznavanje.. uz ples na vodi …
Где има преиспитивања има и препознавања, чини ми се.
Можда је све само балансирање изнад ових загонетних кишних трагова.
Поздрав!
Све је нека врста балансирања. 🙂