Hodaš, tako, raštrkanim stazama sveta. Upoznaješ naličje života u polutami punoj dima i znoja, veruješ bahatim prevarantima i zavodiš lake žene. Važna ti je forma i ne zaviruješ u nutrinu.
Hodaš tako, sam u vrtlogu ljudi, i sasvim neprimetno, niotkud, koraci dobiju odjek sa desne strane…
’’Imaš nekog?’’
’’Ne, sam sam…’’
I, odjednom, hodate zajedno, uz malo ili nimalo reči, uz tišinu koja kaže uglavnom sve, uz teret sveta za koji ti se sada, tek tako, čini da možeš da ga poneseš.
Ipak, nenaviknut da vidiš Dobro, promiču ti detalji. U toj gužvi ne vidiš tragove krila kako paraju zemlju iza ledja. Za nutrinu i ne znaš, pa ne vidiš ni autostradu koja se gubi u tim očima. A, opet, i da vidiš, pitanje je da li bi shvatio. Samo hodaš. Ali hodaš nesvakidašnje spokojno…
Kada je Svet primetio taj spokoj, zamešao je Zavist i Ljubomoru i kanuo katran na belinu tog obraza.
Forma je tvoj Bog…
On ne trpi mrlje…
A mrlje, one se ne vide u tvojoj prljavštini, njih je moguće videti samo na nečemu čistom.
Usmeravaš korake u suprotnu stranu. Nazdravljaš, vičeš, prosipaš reči… A zapravo ćutiš…
Na nekoj raskrsnici tragovi krila morali su u drugom smeru…
Kada se jednom rašire, oslikaće nebo zvezdama…
oblogovan 
Što si ukinuo mogućnost lajkovanja? I like this post 🙂
A nemam pojma… Nisam ukinuo… Bar ne svesno. A vidim da ima jedan lajk, mada, kada se ukacim kao anonimus, vidim da nema lajka… Hm… ??? (Svetska zavera, garant, :P… Dok ne provalim gde sam se zeznuo… 🙂 )
Nemam ništa protiv svetskih zavera, sve dok sam lično izuzeta 🙂 Šalim se.
Ali, imam kvačicu na “prikaži svidjanja na ovom članku“… Ne razumem… Mislim da je nešto privremeno…
Oblogovan, sjajan je ovaj tekst! Svaka čast
I jos jednom – hvala…
i još jednom (latinicom) – zasluženo!