Daj da zalutam u tu ulicu u kojoj ću sresti zaboravljene dobre ljude. One koji se nasmeju u prolazu. One koji čuvaju grad u pogledu.
Molim te…
Daj da… Zakačim pravu kišu na svoj prozor, pa da kroz nju vidim tek mladice ovih četinara koji mi danas zaklanjaju pogled. I negde tamo decu koja će jednom dobiti decu. Negde tamo… Ljude u nastajanju. One koji će se jednom naći u ovom postu i ovoj pesmi i u nekim, negde, jednako ostarelim mladicama… Po nekim ulicama…
Daj da krenemo opet iznova…
Daj da se prepoznamo… Negde… Kao isluženi vojnici svojih ideja. Veterani puni ožiljaka. Ipak, nikli negde zajedno, u nekoj istoj zemlji… Neki premerili svet, neki vreme besmisla, ali…
Nešto razmišljam… Ako je moguće…
Daj da praštanjem spržimo mržnju…
oblogovan 
Lepo … ali ovo neće biti naša priča nažalost …
Ne znam, ta priča leži u pojedincima, ne u grupama…
Kao da smo sinoć isto razmišljali… 🙂
A tek pesma- baš dobra podloga 😉
😉
Nadam se da u ovoj našoj ulici srećeš bar dovoljno lica koja ti se pri pozdravu osmehnu. Ili kojima, bar, namakneš osmeh na lice dobrim tekstom.
Браво Него!
😉
Srećem, srećem… 😉
Pa, pogledaj bolje oko sebe… 🙂
🙂
„…Daj da praštanjem spržimo mržnju…“
То би било идеално… Али знамо да је живот све само не идеалан… То, наравно, не треба да нас обесхрабри да покушавамо и даље, да мењамо себе и свој мали свет, мало по мало, и да се надамо да ће та промена „заразити“ све око нас и да ћемо онда сви бити бољи људи…
Svet se menja iznutra, tačnije, iz sebe samih… 🙂
Čekam te u Jermeniji 😀
Načekaćeš se… 🙂
Čekam te i ti ćeš, sigurno, doći…:D
Ко чека, тај и дочека.
Истина, некад се начека, али постоје ствари, људи вредни чекања 🙂
I mesta na kojima je i manje vredne, lepo čekati 😀
О, да! 🙂
Pa, stvarno, i ja bih u Jermeniji čekao do besmisla… 🙂
htedoh posle par recenica da odmah dodam da javis adresu ulice gde su ljudi sa osmesima. Tesko shvatam i prihvatam da ulice nema, negde je zaokrenula i da je film “ trci Lola trci “ samo film. A sreca, slova su samo slova, ako ih razumes vec je pola autoputa tu.
Da, tako nekako…
Pa jedino praštanjem i možemo da spržimo mržnju.
Jedino, naravno…
Takva ulica nije odredište već putovanje. Čim je tražiš već si u njoj 🙂 Ili bih bar voleo da je tako.
U pravu si sasvim… 🙂
Нема улице те.
Осим у нама…
Можда.
Поздрав, друже.
ПС.ОДЛИЧАН пост.
Hvala… 😉
Savršeno!
🙂
Ja vas sve čekam „kod kolima“! 😉
Divan tekst, divna poruka… 🙂
Hvala, Jeco… Ovo je zaokret u mojim stavovima za 360 stepeni… 😛
Hahaha… Znači – drastično! 😀 😉
🙂
Daj da…te nekako izaberemo za predsjednika 😀
Haha, ne, ne… 🙂 Znaš onaj stari vic, u čemu je sličnost između direktora i praseta? Pa, u tome što i jedno i drugo na kraju postanu svinje… 🙂 A i to je neko rukovodeće mesto… 🙂
Šta da kažem osim: svaka ti je zlatna 😀
Ali, obojica znamo da se neki ljudi ne promijene čak ni tada… Rijetkost je to, no, duboko sam ubijeđen da si jedan od takvih. Problem i jeste što se takvi uvijek klone vlasti…
Heh, ima istine u tome… 🙂 Nikada od nas dobre uhranjene jorkširke… 🙂
hahaha, nikad!
Što bi rekao naš Pavle: “Budimo ljudi a ne neljudi.“
Baš tako…
Meni je sam ovaj tvoj post probudio osmeh. Lepo je znati da takve stvari jos uvek negde postoje, makar i u snovima.
🙂