Linija života, vlažna i zajapurena, puši se kao tek uzorana brazda zemlje crnice. Sveže produžena.
I ja je priljubim na teme.
Liči na dodir kiše. S proleća. Lagani, paperjasti. Rastegnut u nedogled, u vremena buduća…
I tako… Upijam…
Jer, svet nam ne nudi puno optimizma pod svojim neonima. Pokvarili smo ga, iskrivili, pregrejali i posvađali…
Jedino vredno što mu ostavljamo su naša deca.
oblogovan 
Upravo tako.
I jedno od te dece, jedan Rastko, može biti ponosan… mnogo…
Хвала, Мајска… 🙂
Nema na čemu! Rastko je imao sreće kad ste mu baš vas dvoje u nekoj zvezdanoj magiji dodeljeni za roditelje! Kako je to čarobna stvar…